Шта год да је Трамп успео или није успео да прочита, нема сумње да ће широм света бити пажљиво исчитана баш свака реч америчке стратегије која Русију и Кину проглашава за главне супарнике Сједињених Држава. Да ли је заиста реч о опасном документу, као што оцењују амерички конзервативци? Како Америка намерава да прошири и учврсти свој утицај широм света, и да ли већ и сама та жеља сведочи о континуитету америчке спољне политике који се наставља и сада под Трампом, без обзира на другачија предизборна обећања?
У „Новом Спутњик поретку“ су о Трамповој Националној безбедносној стратегији говорили новинарка Љиљана Смајловић и аналитичар из Вашингтона Обрад Кесић.
„Овакве стратегије представљају манифестације водеће идеологије спољнополитичког естаблишмента, оног мејнстрим размишљања које је доминантно у последње две деценије. То је документ који представља виђење америчке моћи, интереса и позиције у свету, из перспективе водећих елита у САД“, објашњава Обрад Кесић.
„Либерални део америчке јавности и представници претходне, Обамине администрације незадовољни су овом стратегијом“, указује Љиљана Смајловић. „Трампу се замера што је гурнуо Русију и Кину у један блок, чиме ће их натерати да се можда још више приближе, а Сузан Рајс, саветница за националну безбедност претходног америчког председника Барака Обаме, жали што ту нема Обамине констатације да је Америка једна виша сила која се бори за добро у свету, и нема помена људских права, права ЛГБТ популације и америчког зарицања да ће помоћи да се свет промени на боље тако што ће превентивно мењати туђе режиме.“
„Иако има извесне промене реторике“, надовезује се Кесић, „аутори ове стратегије у многоме су слични ауторима претходних стратегија. Она је покушај да се Трамп, чији су ставови другачији, гурне у главни ток америчке спољне политике.“
С тим у вези, часопис „Американ конзерватив“, међу чијим оснивачима је и Пет Бјукенон, констатујући да је реч о опасном документу, указује и на паралеле с такозваном „Волфовицовом доктрином“ из деведесетих година прошлог века, својеврсним манифестом неоконзервативних јастребова који ће на крају исходовати америчким војним интервенцијама на Балкану, у Централној Азији, на Блиском истоку.
На сличан начин и Би-Би-Си, у својој анализи, наводи да Трампова стратегија „представља много мање одступање од етаблираних америчких спољнополитичких норми него што су многи очекивали“.
„Тај документ ће службеницима Стејт департмента и Националног савета безбедности служити као изговор да не следе кључне тачке Трампових најава о новој спољној политици Америке, већ да наставе са старом, глобалистичком спољном политиком, иако је то супротно визији коју актуелни председник стално наглашава у својим изјавама“, каже Обрад Кесић и скреће пажњу да Трамп у свом говору, у којем је најавио стратегију, није оптужио Русију и Кину на начин на који су оне оптужене у самој стратегији.
„Стратегија говори да се Америка неће повући из света, да ће и даље бити агресивна у спровођењу својих интереса, и на неки начин објављује да сматра да и даље има право да се меша у унутрашња питања других држава. А сам председник је у више наврата рекао да не види улогу Америке у том контексту, за разлику од својих претходника“, наводи Спутњиков саговорник.
Када је реч о најави агресивне борбе за свој интерес, парадигматичном за начин размишљања у овој стратегији, чини се констатација да „централни континуитет историје јесте борба за моћ. Данашње време ни по чему није другачије.“
„То је очигледна истина“, коментарише Љиљана Смајловић, напомињући да се Америка и до сада понашала на исти начин, само што то није овако отворено признавала: „Ово је поштенији приступ од неискрених заклањања иза прокламоване борбе за бољи и лепши свет. Ово је реалистичнији поглед утолико што су маске скинуте, а Американци су се увек понашали на исти начин.“
Поставља се питање, међутим, да ли су Сједињене Државе, у стању у којем су данас, способне да се истовремено супротставе и Русији и Кини и могу ли да остваре своју доминацију широм света онако како то наводе да желе у овој стратегији? Другим речима, може ли заиста тренд америчког губљења утицаја да се преокрене, као што тврди ова стратегија?
„Иако је све слабија, Америка је и даље најјача сила на свету и њен је циљ да не дозволи да ико постане довољно моћан да је угрози“, каже Љиљана Смајловић. „У том смислу, Русија се критикује што жели да буде јача него што јесте, што жели да поврати утицај и углед. Као да је злочин неприхватање позиције на коју су те Американци поставили, као да је кривично дело настојање да твоја земља постане утицајнија и моћнија, па је зато треба казнити.
Порука је, дакле, да треба казнити амбиције Русије, и ја то читам са страхом, јер онда треба казнити и амбиције Србије да на Балкану заузме место које јој припада.“
Обрад Кесић наглашава да је „у току жестока борба између Трампа, који жели поправљање односа с Русијом, и естаблишмента, који се томе противи. Та борба постаје све прљавија, и зато је веома опасна реторика која је садржана у овом документу, јер је она израз жеље естаблишмента, и републиканаца и демократа, да поразе Доналда Трампа и онда своју вољу наметну читавом свету.“
Ипак, закључује Кесић, обећано преокретање тренда губљења америчког глобалног утицаја „није могуће. Из Вашингтона се на свет већ дуже време гледа на нереалан начин, а Америка више није у могућности да добије борбу, не само против Русије и Кине, него чак ни ону основну борбу против тероризма. И без Русије и без Кине, САД у последње време нису успеле да забележе ниједан значајнији успех у спољној политици, а све успехе које јесу постигли, постигли су захваљујући сарадњи с Русијом и Кином.“
