Грађани Србије, који би захваљујући раду у Русији те године рада могли да повежу са стажом у Србији и тако стекну право на пензију, мораће да се стрпе још неколико месеци. Споразум о социјалној сигурности између Србије и Русије, који су недавно у Москви потписали министри за рад, запошљавање и социјална питања Зоран Ђорђевић и Максим Топилин, мораће прво да усвоје парламенти у обе земље како би ступио на снагу, објаснио је помоћник министра за рад, запошљавање и социјална питања Зоран Милошевић.
Он за Спутњик каже да је највећи значај ступања на снагу тог споразума на којем се радило седам година, у томе што ће захваљујући њему многима радни стаж у Русији помоћи да остваре пензију.
Протеклих деценија, када су у Србији људи лако остајали без посла, а до новог тешко долазили, многи су радом у Русији обезбеђивали егзистенцију себи и својој породици. Пре две године измењени закон о пензијском и инвалидском осигурању, који је подигао праг за одлазак у пензију, многе је онеспокојио уз запитаност како до пензије.
Зато ће овај споразум макар некима то омогућити. Услов је, наравно, да су у Русији били пријављени да раде и да имају уплаћиване доприносе за пензионо осигурање.
„Сви они који су радили ’на црно‘ неће моћи да остваре право на пензију и то је савет свим нашим држављанима који иду да раде у Русију да претходно провере да ли су пријављени и да ли се уплаћује допринос, како сутра не би дошли у ситуацију да не могу да остваре права која су Споразумом договорена“, каже Милошевић за Спутњик.
А та права им омогућавају да споје српски и руски стаж и дођу макар до оне умањене пензије за коју је неопходно минималних 15 година радног стажа.
Битна одредба је да Споразум важи и ретроактивно, односно и за период до његовог ступања на снагу. На њега ће моћи да се позивају и грађани који су радили у Русији било када, чак и у периоду СФРЈ, прецизирао је Милошевић.
„Практично то значи да неко ко је радио 10 година у Србији и 10 година у Русији, а данас нема право на пензију, ступањем на снагу овог споразума, имаће право на две пензије, ону сразмерну раду у Србији и ону сразмерну годинама рада у Русији“, сликовито је објаснио помоћник министра.
Он сматра да ће још чешћи случајеви бити да ће наши грађани који су, на пример, радили 20 година у Србији и пет година у Русији, који сада добијају пензију само на основу „српских“ 20 година плаћања доприноса, убудуће остварити и право на руски део пензије.
Милошевић напомиње да за остваривање тих права није битно како је неко отишао на рад у Русију, да ли посредством послодавца или је сам отишао и нашао посао. Једино је битно да је за тај посао који је тамо рађен плаћен допринос у Русији и то најмање годину дана.
На питање колико наших људи би могло да оствари права из Споразума, он каже да се не зна број наших људи којима су плаћани доприноси у Русији.
„Према неким подацима које имамо тренутно је у Русији по различитим основама око 6.000 наших радника. То су подаци које смо добили од колега са руске стране“, рекао је Милошевић, истичући да Споразум подразумева реципроцитет и да се исте одредбе односе и на Русе који раде у Србији.
Објашњавајући поступак за остваривање права на руски део пензије, он је рекао да се захтеви подносе Фонду пензијског и инвалидског осигурања (ПИО) у Србији, односно његовој јединици на територији општине где подносилац захтева живи.
Захтеви се, каже, подносе на српском језику, сви докази су на српском, тако да ће надлежни органи који спроводе поступак, уколико је потребно, материјал преводити на руски језик. Фонд ПИО ће у поступку који је прописан све завршити, а пензија ће ономе ко живи у Србији овде бити и исплаћивана, прецизирао је помоћник министра који је био део тима који је радио на Споразуму.
Милошевић напомиње да би сличне споразуме као тај са Русијом Србија у наредној години требало да усагласи и са Кином, Квебеком и Аустралијом и да се на њима увелико ради.
