„Сенке над Балканом“ је серија чије је приказивање подигло много прашине у последњих неколико месеци и покренуло бројне полемике у друштву. Ова серија, чији је аутор Драган Бјелогрлић, прилично брутално приказује догађаје које многи нису имали прилике да сазнају из школских уџбеника и зато се у великом делу јавности јавила сумња у веродостојност серије.
Гледаоци су се највише ускомешали око приказивања Београда касних двадесетих година прошлог века као места у коме велике проблеме праве ратови руских и бугарских опијумских картела. Додатно је контрадикторно приказан и чувени генерал Петар Врангел, којег у серији игра руски глумац Александар Галибин. Руски глумац се, без обзира на то, након ишчитавања сценарија ниједном није двоумио. Галибин је са својим агентом послао ауторима серије свој портфолио и веома се обрадовао кад је добио позитиван одговор од Драгана Бјелогрлића.
Иако је улога релативно мала, Галибин у разговору за Спутњик истиче је у њој видео велики изазов, јер, како каже „то је цела историја, наша, руска историја, и српска историја, и све се то преплиће међусобно, а то ми је било веома интересантно“.
Што се тиче Врангела, веома ми је било блиско то што је предложио Драган, јер је он предложио драмску, трагичну фигуру, што смо и направили. То јест, у овом случају Врангел је трагична фигура. И било ми је то веома интересантно, јер смо од епизоде до епизоде ишли ка његовој трагедији, пре свега унутрашњој. Независно од постојећег сижеа, већ током снимања. Веома ми се допало што Драган разрађује управо такав психолошки мотив овог човека, унутрашњи психолошки мотив. И било ми је јако драго, урадио сам све што је било у мојој моћи.
На констатацију да су многи гледаоци остали збуњени поводом многих догађаја приказаних у серији, а који већини публике нису били познати, па су се јавиле сумње у сценарио, Галибин констатује:
Сценарио ми се веома допао. Прочитао сам причу која је у целини повезана са Србијом и то ми је као руском глумцу било веома интересантно. Наравно, постоји и један део који је измишљен, али то је апсолутно нормално. Питање шта је истина, а шта фикција, то је већ посао сценаристе. Заплет је веома моћан, снажан и сама прича ми се учинила веома дубоком, с великим задовољством сам радио на њој. Ствар је у томе што фигура Врангела веома јако покреће сиже. Она не покреће само радњу него и интригу. И кроз Врангела се интрига и догађа, као кроз руског генерала, и то је повезано с великим бројем људи који раде око њега као ликови.
Руски глумац додаје да када је почео да се бави ликом Врангела као човека, да је и сам открио много ствари које раније није знао. То је, према његовим речима, био веома снажан унутрашњи мотив да пренесе трагедију овог великог човека, али и да је баш зато очекивао снажне реакције публике.
Не знам какав је одазив српских гледалаца на серију, пошто је нисам видео у целини и генерално нисам тако добро упућен историју Србије. Али када сам читао, учинило ми се да су неке ствари добро разрађене унутар сценарија и схватио сам да ће то изазвати веома снажну реакцију гледалаца.
Галибин додаје да руска армија заједно с Врангелом јесте била примљена као братска и да је то било веома снажно пријатељство, јер је Врангел је много помогао Србији.
Пре свега, краљу је веома много помогао. А изгубио је низ мирнодопских битака. Ја то, наравно, нисам знао раније, али касније, када сам почео тиме да се бавим, схватио сам да је трагедија руске армије била у томе што је српска страна престала да јој помаже, као да јој више није била потребна. Мислим да тамо постоји трагичан моменат, зато што је јасно да је немогуће да тај број људи буде издржаван у некој земљи. И наравно, они су морали нечим да се баве.
Наш саговорник ипак верује ауторима сценарија, без обзира што ове околности раније нису биле познате, а објашњава их управо трагичним околностима које су затекле руску „белу емиграцију“ у Србији
Врангелова трагедија била је, чини ми се, у томе што је он то схватао и одлично знао да је неопходно побринути се за све те људе, за бивше војнике јер они су за њега били као деца. Он је због такве њихове судбине страшно патио, то га је веома мучило, то што се догађа у руској армији, таква деградација. Међутим, није било баш тако, то је историјска чињеница.
Галибину је ово прво глумачко радно искуство с иностраном групом глумаца, иако је као редитељ претходно радио у Немачкој, Швајцарској, Финској, у Пољској. Он додаје да је процес снимања филма или серије мање или више исти у целом свету, као и да је било веома лако радити у Србији јер је цела екипа била високопрофесионална „сви су знали шта раде, сви разумеју процес снимања филма и била је веома пријатељска, интернационална атмосфера, и разумели смо једни друге практично без преводиоца“, објашњава наш саговорник и истиче рад са Бјелогрлићем:
Веома ми се допало да радим с Драганом. Он има много поверења у глумце. То јест, он верује људима које позива да раде заједно, пре свега верује глумцима као личностима, он верује у њихове могућности. Ако предлажеш нешто чега нема у сценарију, а њему се то допада, он ће обавезно радити на томе. То јест, обавезно ће разрадити тај моменат с глумцима. То је веома важно, поверење, то што нема неки превише тврд став — што нема оног „биће само како ја кажем“. Добро је што Драган дозвољава глумцима да унесу нешто своје и он у то верује. Мени је то било веома драгоцено.
Александар Галибин је рођен је 27. септембра 1955. године у Лењинграду (данашњи Санкт Петербург). Од малих ногу је био упућен на позориште, јер му је отац радио као дизајнер у филмском студију Ленфилм. Галибин се почетку аматерски бави глумом, а у периоду од 1973. до 1977. године похађа глумачки смер на Руском државном институту за сценске уметности у Санкт Петербургу. Од 1977. до 1979. године игра у позоришту у представама Цар Борис, Пет вечери, Легенда о дворској луди и у многим другим. Године 1976. добија своју прву филмску улогу. Током своје глумачке каријере два пута је био у улози Николаја Другог Александровича, у филмовима Живот Клима Самгина и Романови: Крунисана породица. Од 1981. до 1988. године глумио је у оквиру филмског студија Ленфилм.
У Државном позоришту младих у Санкт Петербургу, 1993. године дебитује као режисер. Његова прва представа препозната је као најбољи редитељски рад 1993. године.
Од 1993. до 1995. године радио је као други редитељ позоришта Литеној у Санкт Петербургу. У Руском драмском позоришту А. С. Пушкина режирао је представе Ученик (1995), Легенда о цару Петру и његовом убијеном сину Алексеју (1997) и представу Женидба (1998).
Ускоро почињу и гостовања у иностранству и бројни међународни пројекти. У периоду од 2000. до 2003. године био је главни режисер позоришта Глобус у граду Новосибирск. Од 2008. до 2011. године био је руководилац московског позоришта Константин Станиславски. Једно време током 2014. године био је водитељ серијала телевизијских емисија „Чекај ме“. 2015. године у прилично популарној телевизијској серији играо је бившег убицу који покушaва да сакрије своју прошлост. Уопште, јавности у Русији је препознатљив по својим телевизијским улогама детектива и научника.
Из три брака има троје деце.