За многе од њих, попут генерала Петра Врангела или архитекте Николаја Краснова, знамо (мада недовољно), док је читава плејада истакнутих „белих“ Руса и даље непозната широј јавности у Србији. О томе су у емисији Свет са Спутњиком говорили Слободан Мандић из Историјског архива Београда и Леонид Кампе, члан Кадетског удружења Руса у Србији.
Мандић је, истражујући архивске документе у вези са припадницима руске емиграције у Београду, наишао на досад непознате податке, између осталог о читавом низу високопозиционираних официра, „белих“ Руса. Мало је познато да у Београду, поред Врангела, почива и последњи главнокомандујући руске царске војске, генерал Михаил Алексејев. Иако је умро у Русији 1918. године, приликом повлачења „белих“ 1920. године на молбу његове удовице, која се плашила да ће његов гроб бити оскрнављен, посмртни остаци генерала превезени су у Србију и он је сахрањен у Београду.
Ту је и генерал Петар Аверјанов, који је током Првог светског рата, како наводи Мандић, издејствовао кредит за Србију од 40 милиона златних рубаља.
Интересантан је његов животни пут. Кратко време је радио у Геодетском заводу у Београду, а онда је у Гимназији у Ћуприји предавао математику. Каријеру је окончао у Војно-историјском заводу у Београду.
Према речима нашег саговорника, ништа мање занимљива прича из живота „белих“ официра у Београду је и она везана за име генерала Василија Шуљгина, чији је животни век трајао безмало 100 година.
Шуљгин је у неколико наврата боравио у Београду, Сремским Карловцима, Дубровнику, а учествовао је у стварању обавештајне групе, још пре 1920. године, под командом генерала Дењикина, каже Мандић, додајући да је доста информација добио од Алексеја Арсењева, једног од најбољих познавалаца историје руске емиграције у Србији.
Шуљгинова група се звала „Азбука“, а њени припадници су имали кодна имена по словима старословенске азбуке. Имали су испоставе у иностранству, па и у Београду, а сам Шуљгин је био познат по томе што је користио „бондовске“ методе, попут замотавања порука у папир за цигарете. У Сремским Карловцима су га 1945. године ухапсили припадници НКВД-а и затим је деценије провео у затвору у Совјетском Савезу, а тек недавно је рехабилитован, подсећа Мандић.
Још једна група „белих“ Руса деловала је у тадашњој Краљевини Југославији. Генерал Врангел је 1924. године у Београду формирао Руски општевојни савез, чији је циљ био да морално и материјално помаже бивше припаднике Беле армије, али и да створи јаку јединствену емигрантску армију која би била у стању да се активно ангажује. РОВС је имао 150 различитих јединица, а у Југославији 25.000 чланова. То је била широка организација која је инкорпорирала и друге, каже Мандић и истиче да је већина „белих“ Руса годинама и деценијама живела у Југославији „на коферима“, у нади да ће се вратити у Русију.
Према речима Леонида Кампеа, та нада је почела да их напушта тек пред Други светски рат. Кампе је и сам потомак „белих“ Руса. Његов прадеда је као војни лекар у царској војсци дошао на простор бивше Краљевине СХС, прошавши епопеју са припадницима царске војске који су бродовима пребачени са Крима у Котор. Као лекар одмах је добио постављење у месту Чеву у Црној Гори. Одатле је пет година тражио породицу преко Црвеног крста, а када ју је нашао настанио се са њом у Котору, где је радио у војној болници као интерниста.
Кампеов деда је био у партизанима у Петој црногорској пролетерској бригади, али, иако је био партизан, после 1948. године и разлаза Тита и Стаљина, како каже наш саговорник, доста је страдао и то зато што је био Рус — то га је обележило.
Припадници царске војске су, подсећа Кампе, одмах по доласку у Краљевину СХС основали своје кадетске корпусе, који су на крају обједињени у један, који је био стациониран у Белој Цркви, где се и данас чува спомен на њих.
Још је у животу зграда где је било кадетско училиште, па женска школа, а потомак „белих“ Руса Владимир Касељанов је од својих средстава направио музеј у једној соби у којој је похранио све документе.
У међувремену, „бели“ емигранти су Краљевини Југославији помагали где год су могли. Официри су радили на изградњи путева, поготову на источним границама према Бугарској, а затим на чувању границе према Албанији. Десетине руских архитеката изградило је на стотине зграда, само у Београду. Николај Краснов је аутор пројекта Скупштине, данашње зграде Владе, Министарства спољних послова, Југословенског драмског позоришта, а изградио је Његошеву капелу на Ловћену и Спомен костурницу на Виду. Учествовао је и у уређењу Краљевског дома на Дедињу.
Завидне заоставштине српској архитектури оставили су и Василиј Баумгартен, Григориј Самојлов, Георгије Коваљевски, Виктор Лукомски, Андреј Папков…
Један од оснивача Медицинског факултета у Београду био је Александар Игњатовски, руски доктори били су оснивачи првих клиника у Србији, а легенда каже да је Исидор Папо, када је требало да буде оперисан, тражио да то уради доктор који је потомак руских „белих“ емиграната. Руси су били истакнути предавачи на Правном факултету, а византолог светског гласа Георгиј Острогорски основао је Византолошки институт САНУ…
Како наводи Мандић, бројни су документи у архивској грађи који говоре о животима руских избеглица. Недавно је издат четврти том великог пројекта Москва-Србија-Београд-Русија који обухвата период између 1917. и 1945. године и одсликава живот руске емиграције. Према његовим речима, у току је пројекат дигитализације картона житеља Београда и када буде завршен људи који из Русије који траже своје претке моћи ће електронски да претражују податке.
С друге стране, како сведочи Кампе, и потомци „белих“ емиграната у Србији често покушавају да нађу своје рођаке у Русији.
„Када сам и сам покушао да нађем рођаке своје породице, установио сам да је мој прадеда имао рођеног брата који је предавао у Санкт Петербургу. Мој прадеда је умро 1936, а његов брат 1963. године и никада нису ступили у контакт, нису желели један другом да праве проблеме“, испричао је Кампе.
