Није само јулијански календар „кривац“ за то што се Срби и током новогодишњих празника упорно опиру глобализацији оличеној у познатом црвено-белом дародавцу. Подједнако је важна и жеља да се, упркос агресивној комерцијалној логици потрошачког друштва, коју у ове дане најбоље промовише Деда Мраз, очува оно што је била вишевековна симболика наше традиционалне заједнице која је Нову годину дочекивала на Мали Божић.
Заслужан за то што Срби данас два пута дочекују Нову годину је краљ Александар Карађорђевић, који је 1919. у држави озваничио рачунање времена по грегоријанском календару.
Када је, одмах по завршетку Првог светског рата, крајем 1918. године створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, нова влада је, на иницијативу краља Александра, прихватила грегоријански календар за Србију, Црну Гору и Македонију, пошто су се њиме служили у бившим деловима Аустроугарске, у Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини.
То, међутим, није значило и одлазак јулијанског у историју, јер га је задржала Српска православна црква. Без обзира на различите календаре, између два рата Срби нису много марили за Нову годину. Понегде се и обележавала, у градским срединама и имућнијим породицама, али је била у сенци много важнијег, централног догађаја — Божића.
О овоме најбоље сведоче новине од пре једног века, које 1. јануара чињеницу да је управо наступила „нова година“ помињу стидљиво, никада на насловној већ тек на 4-5 страни. О дочеку Нове године какав данас знамо, нема ни говора.
Етнолог проф. др Весна Марјановић за Спутњик каже да се код нас Нова година до поткрај Првог светског рата није славила, већ Божић и Мали Божић.
То што данас називамо Новом годином, на селу у традиционалној култури се називало Мали Божић и тај назив је, напомиње она, и данас задржан.
„Кад говоримо о празновању Нове године, какво је данас распрострањено, она се обележавала у градским срединама између два рата, онако како је то чињено и у Европи. То нису били организовани ни масовни дочеци, попут данашњих на улицама. То је почело крајем 20. века и ту пратимо корак са свим европским градовима“, истиче Марјановићева.
Она напомиње да је у Европи Нова година почела да се обележава крајем 19. века, али не и да се чека.
„Ни у католичком свету се Нова година није дочекивала 31. децембра. Било је балова који су се завршавали увече, око осам-девет сати, и након тога је свако одлазио кући и на свој начин дочекивао Нову годину“, објашњава професорка етнологије и антропологије.
На питање за шта се у западном свету везује почетак масовнијег дочека Нове године, она каже да је до тога дошло са растом стандарда и појавом потрошачког друштва чији је симбол Деда Мраз. Он је, како напомиње, прво био у зеленој одори са белим крзном, да би га с краја 19. века заменио овај препознатљиви црвено-бели, са нарамком поклона, за кога је, кажу, заслужна „Кока-кола“, у складу са комерцијализацијом тог празника. Он је код нас стигао негде шездесетих година, подсећа Марјановићева.
После Другог светског рата, доласком комуниста на власт и одвајањем цркве од државе, Нова година је узела примат над Божићем. До тада је, подсећа, наш Деда Мраз био у опаклији, пастирској крзненој кабаници, шубари, са брадом од кучине и пастирским штапом.
А и кићење јелке у Србији је као обичај било повезано с божићним празницима. У грађанским срединама с почетка 20. века највише га је било на простору данашње Војводине.
Првобитни накит је био направљен од медењака у облику звезда, сунца, месеца, Богородице, и разних бомбона. Кићење је уједно симболизовало даривање зеленог дрвета са жељом да се вегетација што пре пробуди. Јелка се првобитно китила само у домовима у кругу породице, а никако на јавним местима и трговима и колективно.
Данас је то уобичајен новогодишњи декор. Комерцијализација празника је довела до пораста новогодишње продукције, а припреме поклона и даривање престали су да буду симболичан чин, испричала је Марјановићева. Та комерцијализација празника где свако хоће да заради на неки начин у ствари је постала симболика глобализације.
Она подсећа да се до краја осамдесетих Нова година, односно Мали Божић, по јулијанском календару, кога се придржава наша црква, славила у затвореним круговима јер је била забрањена због повезивања са црквом. Зато је 14. јануар временом прерастао у празник идентитета и припадности српству. Од деведесетих година прошлог века, опет се прославља јавно.
Марјановићева истиче да је за нашу традиционалну културу, посебно сеоску заједницу, Божић био почетак године.
„Божић се рачунао почетком године и Мали Божић је само била потврда свега онога што се чинило о Божићу. И то је био почетак године, јер у традиционалној култури ништа није трајало један, два или три дана, него је био потребан дужи период када све треба да се утврди како би се родио млади Бог, како би се сунце ојачало, како би се утицало да се вегетација што пре пробуди, јер је од тога зависила егзистенција“, објаснила је Марјановићева за Спутњик.
Она, уз то, напомиње да је Божић имао примат над Новом годином, не само код нас, него и на Западу, где он никада није губио на значају.
Професорка етнологије и антропологије указује на још један датум којим се код нас обележава Нова година. Реч је о 1. септембру, када Српска православна црква обележава почетак нове литургијске године по византијском календару, који броји године од „постанка света“, односно од 5508. године пре нове ере. По њему је, на пример, Свети Сава умро 6744. године.
Руси су га користили све до декрета Петра Великог из 1699. године, а код Срба је био у употреби такође до краја 16. века, када је усвојен јулијански календар.
Сви ти календари су у неким временима изазивали конфузију, каже Марјановићева, а судећи по новинским насловима и огласима из доба када је држава увела грегоријански календар, слављење Нове године пре Божића је изазвало приличну забуну.
Данас, међутим, нема збуњивих, а Срби имају прилику да, као мали број народа, дочекају две Нове године и Божић између њих. Не одричући се ни црвено-белог Деда Мраза, о чему ових дана сведочи потрошачка грозница по трговинама, ни Божић Бате и традиционалних обичаја, прилагођених градској средини, о Божићу и Малом Божићу.
