Династија Немањића обележила је српски средњи век тако да је оно што је било пре ње практично препуштено забораву. Ко су били српски кнежеви у периоду пре него што је Стефан Немања дошао на власт и пре него што су његови потомци, пре 800 година, створили најмоћнију српску државу која је икада постојала?
О томе пише Душко Лопандић у књизи „Летопис великих жупана“.
„Моја књига посвећена је Србији 12. века. Један део те историје прилично је познат — последња трећина тог века, од 1166, када је Стефан Немања постао велики жупан. Али онај период пре тога посебно ме је зaинтригирао. Себи самом сам поставио 1212 питања шта се дешавало пре тога. Просто је немогуће да је таква једна светла цивилизација каква је била немањићка Србија настане ни из чега. У тражењу те пренемањићке Србије наишао сам на врло занимљиве ликове и занимљиве приче“, каже Лопандић.
Откако су се доселили на Балкан, Срби су имали више држава, наставља Лопандић, више династија смењивало се у њима. Од посебног значаја била је династија која је владала Дукљом, данашњом Црном Гором. Они су пре Стефана Првовенчаног понели краљевску титулу, а најзначајнији међу дукљанским краљевима био је Бодин, каже Лопандић.
„Бодинова држава је, поред Дукље, обухватала и делове данашње Албаније, Рашку, Босну, тако да је била врло значајна држава. Бодин је интересантан и по томе што је покушао да прошири своју власт и на просторе Македоније. Учествовао је у једном устанку у Македонији против Византије. Он је, дакле, био фигура од регионалног значаја. Имао је савезништва са Норманима, владарима Сицилије“, каже Лопандић.
Дванаести век био је век успона Европе — унапређен је начин пољопривредне производње, број становника је растао, вођени су крсташки ратови, а на политичком плану стваране су широке коалиције међу европским државама, у којима су учествовали сви, од Кијевске Русије и Византије на истоку, до Француске и Енглеске на западу.
У та збивања биле су укључене и српске земље. Краљ Бодин у Рашку, кажу ретки писани извори из тог периода, шаље двојицу управитеља — Марка и Вукана. Вукан ће постати велики жупан и оснивач династије Вукановића, чије трагове проналазимо широм Европе.
„После Бодинове смрти долази до опадања Дукље, она потпада под власт Византије. Рашка постаје независнија, с једне стране била је подређена Византији, а с друге стране је у савезништву са Угарском. Да је то било тако, имамо индиректне податке да је једна од најзначајнијих личности рашке династије био Урош. Урош је иначе име мађарског порекла. На мађарском ’ур‘ значи господин. Претпоставља се да је то име дошло, било због брачних веза између две владарске породице, било зато што су се рашки владари склањали у Угарску“, објашњава Лопандић.
За време Вукана у Рашкој се диже велики устанак против Византије, а његови наследници Урош Први и Урош Други такође воде борбу за слободу против Византије.
Неколико великих битака водили су Срби против Византије, а најпознатија је била она која се догодила у околини данашњег Ваљева. Византијску војску предводио је лично цар Манојло Први Комнин, један од најзначајнијих византијских владара тога доба, каже Лопандић.
Рашки владари били су у породичним односима са угарском краљевском кућом, а најпознатији Срби на угарском двору били су угарска краљица Јелена и њен брат Белош.
Жупан Урош Први удао је своју кћер Јелену за угарског краља Белу Другог Слепог. Губитак очињег вида у то доба није била препорука за будућег владара. Бела је ослепљен као дечак у династичким сукобима између Арпадовића, мађарске краљевске династије.
Веровало се да тако осакаћен Бела неће моћи да заузме престо. Нико од његових супарника, међутим, није рачунао да ће Белина жена бити тако способна и моћна. Јелена је била та која је била стварни владар Угарске. Да би обезбедила престо свога мужа за потомке, Јелена је сазвала сабор племића у Араду, где су њени људи извршили покољ оних племића који су у потаји спремали заверу против слепог краља.
Сабор у Араду одржан је почетком 1132, а једна хроника описује догађај. Када је краљ Бела сео на престо, појавила се и краљица Јелена окружена децом и обратила се скупу:
„Чујте сви наши верни племићи и пучани, стари и млади, богати и убоги, чујте! Свакоме је од вас Бог уделио очни вид; зашто је краљ и господин наш лишен очију? Ко је починио то зло? Кажите ми и осветите нас, погубите кривце!“, узвикнула је Јелена, а њени људи, већ спремни, полетеше и похваташе оне који су некада саветовали да се краљ Бела ослепи.
Тако је погубљено 68 великих мађарских племића, а њихове породице су лишене поседа, пише Лопандић у „Летопису великих жупана“.
Краљичина десна рука био је њен брат Белош, који је са њом дошао из Рашке и који ће обележити угарску и европску политику тога доба. Белош је у Угарској понео титулу палатина, поглавара извршне власти, сличну данашњој функцији премијера, каже Лопандић.
„Имао је још и титулу војводе, као и титулу бана Хрватске. Он је био један од првих познатих хрватских банова под угарском влашћу. Интересантно је да је он био Србин. Угарска је тада била централна земља око које су се многи отимали, али земља која је била релативно моћна. Рецимо, Белош је ступио у породичне односе са владарима Кијевске Русије и записано је да је послао шест или седам похода у области око Кијева да би помогао својим рођацима у династичким борбама. Јелена је имала кћер Софију која је била верена за немачког цара, а друга кћер којој је сачувано име, Марија, била удата за владара Моравске“, описује Лопандић Белошеве и Јеленине династичке везе.
Још једна од кћери рашких владара била је удата за једног великог венецијанског племића и само ако погледамо те везе, можемо да дођемо до закључка колико су везе између тадашњих европских држава биле значајне, каже Лопандић.
Белош је око две деценије био неприкосновени владар Угарске. Неколико пута спречио је да краљ Бела буде свргнут са престола. Након Белине смрти краљ је постао његов и Јеленин син Геза, али пошто је био малолетан, Јелена је као регент владала у његово име, а Белош је био прави владар Угарске, каже Лопандић.
