Србија производи две трећине електричне енергије из угља, док Велика Британија од априла ове године није произвела ниједан киловат из тог енергента. Којим путевима би Србија требало да крене у неминовне промене на пољу енергетике, а да притом не угрози своју енергетску безбедност, говорио је професор доктор Александар Јововић на Машинском факултету у Београду, гост емисије „Енергија Спутњика“, коју уређује и води Јелица Путниковић,.
Почетком прошлог века загађење у Великој Британији било је такво да се небо изнад Лондона није видело од количине дима, нарочито у зимским месецима.
Саговорник Спутњика подсећа да је у зиму 1952. године концентрација сумпорних оксида и осталих чађи достигла неслућене размере захваљујући хладној зими и лошим атмосферским условима. Тада је од загађења ваздуха умрло неколико хиљада људи.
„Једна од највећих светских катастрофа довела је до тога да се промени систем заштите животне средине, али и начин коришћења класичних горива. Данас у већини градова више немате појединачна ложишта. Београд је одавно преузео систем даљинског грејања, али је за разлику од многих земаља у свету задржао и даље коришћење фосилних горива као примарна за производњу електричне и топлотне енергије за грејање“, каже професор Јовић и додаје да су климатске промене и подизање температуре не земљи последица људског утицаја, што није било познато до пре 40-50 година.
„Повећавамо концентрацију угљен-диоксида у атмосфери, тако утичемо на промену климе. Све релевантне научне теорије, па чак и оне које личе да говоре супротно, указују да је антропогени утицај проузроковао сâм себи потенцијалну катастрофу, односно директно утицао на промену климе.“
Јовић каже да су се земље на различите начине обавезивале потписујући споразуме, али да је најзначајнији потписан и уговорен Париски споразум и да он представља најкрупнији корак у смањењу утицаја гасова са ефектом стаклене баште.
Србија се везала за угаљ стицајем околности, градећи електране после Другог светског рата све до деведесетих година. Професор Јовић тврди да је кључни проблем у санкцијама и деведесетим годинама које су уназадиле нашу привреду, а да нам техничког знања и памети никада није недостајало.
„Једна од последњих изграђених термоелектрана ’Никола Тесла Б‘ била је по својој ефикасности и технологији производње електричне енергије међу десет најефикаснијих електрана на свету, а оних девет других биле су нуклеарке. Док смо били под санкцијама, свет је отишао на потпуно другу страну, а ми смо се задржали на фосилним горивима ниског квалитета. Последњих петанестак година испречила нам се економска ситуација и наша недовољна зрелост.“
Што се тиче електроенергетске транзиције наше земље, ситуација ипак није потпуно црна. Професор Јовић каже да Србија има велики хидропотенцијал и да га пристојно користи, али да је проблем што немамо мали систем хидроелектрана и што немамо обновљиве изворе онако како бисмо хтели.
Решење питања средстава које можемо да одвојимо као земља да бисмо произвели потпуно нови систем производње електричне енергије, наш саговорник види у увођењу система такси на производњу угљен-диоксида. Таксе би довеле цену производње енергије из фосилног горива на реалан ниво, јер је она висока и произвођачи би одустајали од ње.
Ту је и утицај на здравље људи, то јест цена коју плаћамо здрављем. По речима професора Јовића, неке студије нису довољно прецизне, али јесу анализе које указују колико скраћујете године живота у једној земљи тиме што трошите неку врсту горива.
„Коришћење угља има лош негативан ефекат, који негде на дужи низ година показује да, ако уложите једну милијарду евра у систем заштите ваздуха, добићете 30 милијарди у неком временском периоду. Међутим, та једна жива, стварна милијарда јесте улагање у техничка решења, а тих 30 милијарди су размазане буџетске милијарде које се не виде свакодневно. То се види на дуги низ година и веома је тешко донети политичку и економску одлуку да улажете толика средства. На то вас терају преговори са Европском унијом, жеља да будете цивилизовани део некаквог света.“
Професор Јовић објашњава да се многе ствари у електропривреди и другим секторима наше привреде нису мењале због изостанка политичке одлуке која би многе раднике оставила без посла. Међутим, ситуација ће морати да се мења из разлога што је бивша Југославија, а самим тим и Србија, као њена наследница-потписница, потписала много конвенција и споразума као што су Кјото, Париски споразум као и Гетеборшки. Он ограничава емисије диоксида, азотних оксида, честица и још неких компоненти из области енергетике и пољопривреде до 2020-2030. године.
„Ми смо дужни да унесемо тај протокол и у наше законодавство и тешко је рећи колико ћемо моћи да смањимо загађујућих компоненти за наредних 15 година. Знамо шта нам је обавеза, само је питање како спровести. Донета је одлука да до 2020. године уведемо 27 одсто обновљивих извора у финалној потрошњи енергије и 10 одсто биогорива, а још смо далеко од циља“, објашњава Јовић.
Проблем радника који ће остати без посла, професор Јовић сматра лако решивим уз образложење да ће радних места бити за све.
„Градиће се топлотне или термоелектране које запошљавају људе. Појавио се велики број произвођача малих котлова, средњих котлова, произвођача опреме за дозирање биомасе, за коришћење других извора енергије. У сектору малих хидроелектрана, неколико произвођача унапредило је опрему коју су набавили и већ следећу електрану кад су направили, имали су доста свога. Не заостајемо толико, колико се чини кад гледате споља“, каже он, уз тврдњу да увођење обновљивих извора енергије на дужи рок подиже економску снагу земље.
„Многи подаци говоре да ће у читавом свету то повећање обновљивих извора енергије повећати укупан ГДП. У целом свету 2030. године ће се повећањем удела обновљивих извора на 36 одсто повећати светски ГДП за око 1.300 милијарди долара, значи 1,1 одсто. То је огромна сума новца, огроман број запослених људи ће бити у том сектору.“
Србија има одговарајуће потенцијале за производњу „зелене“ енергије и стратегија енергетике коју је министарство донело указује на потенцијал искоришћавања великих капацитета производњи енергије из биомасе, сунчане енергије и ветра. Што се тиче малих електрана, наш саговорник указује на још један кључни проблем кад је увођење обновљивих извора у питању.
„То су релативно мала постројења која ће бити раштркана по целој земљи и потребно их је добро повезати у енергетски систем што је веома тешко.“
Образлажући зашто је сав терет тог посла држава пребацила на Електропривреду Србије, професор Јовић објашњава да је нормално да главни оператер брине о мрежи. Велики проблем јесте немогућност мреже да ту произведену електричну енергију пренесе до других потрошача. Због тога је потребно улагање у цео мрежни систем и пренос електричне енергије, а велики пројекти од стране Европске комисије ће допринети да се ствар побољша.
„Држава је донела сет закона и подстицајне мере кроз одговарајуће ’фид-ин‘ тарифе. Сви који желе да производе електричну енергију из обновљивих извора и могу да обезбеде све дозволе, скочили су да искористе све ’фид-ин‘ тарифе.“
Наш гост каже да се споро прилагођавамо свету и тешко нам је да пресечемо, те да је у недостатку политичке воље, доношење европских прописа добро како бисмо неке ствари поправили. Уверен је да би економија и тржишна привреда натерале ЕПС да затвори неке од термоелектрана, без обзира да ли ЕУ тражи то од нас. Као један од разлога наводи и то да цена електричне енергије добијене из обновљивих извора није скупа и у датим моментима достиже ниво који је испод оне добијене од фосилних горива.
„Ако на време купујете стокове електричне енергије, можете да купите врло јефтино. Струја се не купује данас за данас у зимском периоду, већ кад јој је цена повољна. Пре неколико месеци је цена струје добијене из ветра била 42,8 евра по мегават-часу, што је мање од цене из угља“, наводи Јовић и додаје да треба гледати бројке.
„Европска унија је радила озбиљне физибилити студије — колико ће увођење нових мера за заштиту животне средине коштати, колико ће им се вратити. Када саберете и здравље људи, нова радна места и све друге ефекте, имате озбиљну економску слику, можете доносите одлуке“, закључио је наш гост.
