Оно по чему се ова књига разликује од стандардне белетристике јесте што њени главни јунаци нису књижевни ликови, него идеје, појмови, феномени — каже о својој новој књизи „Књижевност и коментари“ Слободан Владушић, писац и књижевни критичар, професор српске књижевности на новосадском универзитету.
Ово по замисли, стилу и жанру необично дело чине научни текстови, есеји, путописи, у њему има позивања на истакнуте социолошке теоретичаре, на филозофске списе, али има и личних записа и бележака. Сви ти текстови заједно чине јединствену причу која има за циљ да покаже да књижевност није само пука фикција или затворен систем одабраних речи, већ много више од тога: живи, активни, свеобухватни поглед на свет. Наспрам ње стоји мегалополис са својим законима и захтевима против којих се, по Владушићевом уверењу, књижевност побунити мора.
— Са проблемом мегалополиса сам се сусрео пре неколико година када сам почео да пишем докторску дисертацију о сликама европских метропола у прози Милоша Црњанског. Радећи на тој тези, ишчитавајући поново Црњанског, добио сам неку врсту потребе да покушам да именујем једно стање свести или једно стање света које се појављује у његовој прози, пре свега у тексту „Ирис Берлина“ из „Књиге о Немачкој“ и у „Роману о Лондону“. За мене мегалополис, већ ту у књизи „Црњански, мегалополис“, није тек велики град, још мање је то престоница. То је заиста једно стање свести или боље је рећи један склоп вредности, који може бити и треба да буде именован посебним појмом. У најкраћим цртама, то је заправо синоним за економски фашизам или ако хоћете за економски расизам, који је утемељен на нечему што један француски филозоф назива „онтологија профита“. Онтологија профита, када се преведе на обичан језик, значи отприлике ово: све што доноси профит има право да постоји, а оно што не доноси профит мора да нестане.
Кажете да мегалополис нема никакве везе са грађанском културом, хуманизмом, демократијом, грађанским врлинама?
— Он је изразито антихуманистичко уређење. То је олигархија која се понаша као тиранија. Потпуно је оправдано, легитимно из различитих разлога, а један од њих је борба за опстанак, да се човек, без обзира на то да ли је он интелектуалац или не, бори против мегалополиса. Моја књига је једна врста упутства за ту борбу или упутства за оружану побуну против мегалополиса, при чему то није подстрекивање оружане побуне, него цитат наслова Гија Дебора, који представља неку врсту духовног оца ове књиге.
Колико је, по вашем мишљењу, оних личности које су спремне да подрже овакву врсту борбе против дехуманизованог света?
— Не бих знао тачно да одговорим на колики број личности ова књига може да делује, али кад говорим о личностима и разлици између личности и лика, тачније између личности и роба мегалополиса, треба знати шта та опозиција значи. Личност није ништа што се добија рођењем, него се ради о организацији живота, концепту живота који омогућава човеку да се не само спаси од мегалополиса, него и да му се супротстави. Побуна против мегалополиса није побуна ради побуне, него је последица чињенице да личности живе боље, лепше, интензивније него робови мегалополиса.
Личности живе лепше зато што, како објашњавате, имају своју животну причу, „доказе да су живели“. Имају искуство и самим тим осећање смисла. Шта је са „робовима мегалополиса“?
— Проблем са робовима мегалополиса јесте у томе што они немају никакву животну причу. Све што им се догоди једноставно улази и пролази кроз њих као ветрић који мало заталаса неки листић и онда нестане. Они имају осећај потпуне празнине, бесмисла, апсурда, и то их наводи да се обраћају мегалополису као тржишту слика, информација, нарација, и тако покушају да од њега купе доживљаје. На тај начин желе да у свом животу осећају илузију пуноће, али пошто немају искуства, него само пролазне доживљаје, они вечно остају празни. Однос између роба мегалополиса и самог мегалополиса је сличан односу између наркомана и дилера наркотика. Ма колико пута убо иглу у вену, он ће увек после тога осетити врсту празнине.
Савремени тренутак карактерише и то што су се у њему на супротним странама нашли моћ и вредности. Да ли сте оптимистични када размишљате о моралној позицији онога који бира између ове две опције?
— Сваки човек се у једном тренутку нађе пред избором — или моћ или врлина. Моћ притом не значи да човек управља судбинама других, већ да је спреман да прихвати неки комадић моћи, мрвице са стола неког моћника коме служи беспоговорно. Срећа човека који се определи за моћ је увек релационе природе, она никада није супстанцијална, а та њена релациона природа гласи: Срећан сам зато што је мом комшији горе него мени, зато што имам нешто што мој комшија нема. Ту је и феномен „fear of missing out“ који говори о осећању да се живот дешава негде другде. То осећање, рецимо, имају људи на друштвеним мрежама који гледају туђе профиле на којима виде само фрагменте туђе среће. Пошто не знају да су у питању фрагменти, сматрају да се ради о целини нечијег живота и самим тим се њихов живот, који они, наравно, перципирају у целини, као збир сретних и несретних тренутака, чини сиромашнијим, несрећнијим од некаквог идеалног живота човека на социјалним мрежама. Нико неће никад написати: „У депресији сам, помозите ми“, јер чак и када би то написао као пост на Фејсбуку, нико га не би лајковао и нико му се не би јавио. Не бих желео да будем схваћен погрешно и да се овај аспект приче о обољењу које се зове „осећање да је живот негде другде“ схвати као нека врста упута „избришите се са друштвених мрежа и живећете срећни“. Цела моја прича у књизи „Књижевност и коментари“ не говори о томе да човек треба да бира између А или Б, осим ако је то бирање између врлине и моћи. То је заиста кључна одлука. Јер, ако човек себе заиста изгради као личност, то онда значи да мегалополис, кроз све елементе путем којих влада човеком, нема више ту моћ.
У завршници књиге песма „Ламент над Београдом“ дата је као пример отпора према стању свести мегалополиса. Зашто Црњански?
— Одувек сам волео да читам Милоша Црњанског. Прво ми је запао за око текст „Ирис Берлина“ који говори о Берлину за време Вајмарске републике. Имао сам утисак да Црњански описује феномен глобализације, али да га он доживљава чулно, што ће рећи да не располаже овим појмовима и терминима којима се данас глобализација не само објашњава, него и оправдава. Чулни додир са феноменом глобализације који је Црњански наслутио у Берлину Вајмарске републике је мени на неки начин отворио очи да ствари могу да се посматрају на тај начин, односно да можемо да неку ствар објаснимо а да побегнемо од термина којима је други објашњавају. Да кроз однос можемо да изградимо знање. Када сам то схватио на тексту „Ирис Берлина“, онда ми је „Роман о Лондону“ зазвучао другачије, и „Хиперборејци“ и, наравно, његова завештајна песма. Црњански је један од мојих учитеља у најбољем смислу те речи: човек који је, чини ми се, ипак бирао врлину пре моћи.
Има у овој књизи и Борислава Пекића и актуелности његовог питања да ли писац својим ангажманом ризикује нешто или се нада нечему. Питање је актуелно и данас, и рекло би се да сте њиме и ви били инспирисани када сте правили у књигу?
— Пекић је размишљао о ангажованости много дубље него што се о ангажованости размишља данас. Од нас је тражио да видимо да ли особа својим ангажманом нешто ризикује у свом животу или од тога живи боље. Ово прво је звао ангажман, а ово друго можете назвати другачије, јер то јесте нешто другачије.
