Много је људи који ће, када се спомене име Сигмунда Фројда, рећи: „Ах, да, то је онај перверзњак који је све тумачио кроз секс“. Тако говоре неупућени, међутим, много је и међу образованим људима, па чак и међу стручњацима, оних који не разумеју у потпуности идеје овог великог мислиоца, једног од најутицајнијих у протеклом веку.
Жарко Требјешанин је у књизи „Шта Фројд заиста није рекао“ покушао да бројне заблуде о Фројду и његовој теорији поброји и систематизује, али и да објасни узроке њиховог настанка и да аргументовано објасни шта је велики бечки мислилац заправо имао на уму.
Треће, допуњено издање ове књиге недавно је објавио Службени гласник. Прво издање је 1994. штампала Просвета, а потом је 2005. године књигу објавило Друштво психолога Србије.
Једна од најчешћих заблуда везаних за самог Фројда јесте веровање да је он био настрани развратник, опседнут сексуалношћу. То је готово клише када се спомену Фројд и психоанализа. Ви у књизи објашњавате да је стварност била управо супротна.
— Фројд је био врло привржен породици, типичан патријархални човек, али људи мисле да, ако неко толико пише о сексуалности и истиче њен значај, мора да је опседнут сексом, да је женскарош. Многи, притом, уопште не разумеју шта Фројд подразумева под сексуалношћу. Покушавали су да му припишу разне љубавнице, многи историчари психоанализе су провели године истражујући разне архиве и тражећи доказе о вези Фројда и његове свастике Мине, као и Лу Саломе, али после силног трагања ништа нису пронашли. А чак и да јесу, не видим какав би то значај имало за Фројдову мисао! Он је врло рано одустао од секса, у 40. или 41. години, о томе сведоче његова писма. То је, међутим, тема која и дан-данас привлачи људе, томе су посвећене и бројне књиге. Управо ме је то навело на идеју да се иза бројних заблуда о Фројду не крије неспособност људи да га схвате него анимозитет, својеврсни отпор према психоанализи. Када је Фројд објавио књигу „Тумачење снова“ 1900. године, није могао да је прода. За две године продато је највише 200 примерака књиге, и то онима који су мислили да је реч о сановнику. То је, међутим, изузетно озбиљна књига и једно од најзначајнијих Фројдових дела, у којем он даје анатомију психичког апарата човека и развија изузетно сложену теорију тумачења снова.
Једним делом је проблем био у томе што је Фројд живео у пуританском друштву. Психоанализа је у почетку била потпуно прећуткивана. Касније је наступила нова фаза, када су бесомучно нападали Фројда. Један психијатар је, на пример, на неком конгресу, када су споменути психоанализа и Фројд, рекао да то није тема за конгрес него случај за полицију. О Фројду се писало као о развратнику и анархисти.
Проблем је био и у томе што је Јеврејин?
— Антисемитизам, који је у то време у Бечу био у успону, сигурно јесте један од мотива отпора према Фројду. То га је ометало и да напредује, он никада није предавао на медицинском факултету него је био приватни доцент. Дуго је чекао професуру, читавих десет година. Јевреји су крајем 19. века могли да похађају свега неколико факултета, међу којима је био и медицински. Фројд је, узгред, имао амбиције да се бави правима и политиком, али то није могао.
Јасно је да је психоанализа као револуционарна и пионирска научна мисао изазивала отпор у време када је настајала, али због чега је и данас, готово осам деценија након Фројдове смрти, тако тешко разумети оно што је он говорио, зашто су бројна изопачавања његове теорије успела тако снажно да се утемеље у свест пре свега лаика, па и многих интелектуалаца?
— Фројду се приписује врло много тврдњи које, заправо, никада није изговорио. Постоје чак и изјаве које су потпуно супротне од оних које је заиста изрекао. Људи, вероватно, несвесно изокрећу и изопачавају Фројдове тврдње. Када сам прикупио и систематизовао та бројна погрешна тумачења, схватио сам да готово да нема области психоанализе коју не прате заблуде: о психоаналитичару, о психоаналитичкој техници, о механизмима одбране, чак и о несвесном као најпознатијем Фројдовом појму, о нагону смрти и о сексуалности која већину људи асоцира на Фројда.
Један одељак Ваше књиге посвећен је заблуди да је Фројд творац изреке „Човек је човеку вук“. Ви подсећате да је, заправо, реч о латинској сентенци коју је Фројд употребио у контексту, говорећи о агресивној природи човека. Како би Фројд, према Вашем мишљењу, реаговао на оно што се данас догађа, у Србији, у свету, на властољубље чији смо сведоци, на неосетљивост елите према потребама обичног човека, на тероризам, избегличку кризу?
— Морамо бити свесни нечега што је у складу с Фројдовим схватањем, а то је да се човек не мења тако лако. Нас је еволуција обликовала милион година, према томе, стотинак, или 160 година од Фројдовог рођења, једноставно је занемарљиво. Оно што је Фројд писао о кључним људским особинама пре једног века важи и данас. Човекови проблеми остају исти, као и стратегије решавања тих проблема. У писму Алберту Ајнштајну Фројд је, на питање која је сврха рата, рекао да човек носи у себи агресивност, да људска природа није тако добра како је представља хришћанство и као што многи желе да поверују. Он је човеку потурио огледало у којем може да види себе и своју ружну страну. Фројд, наравно, није мислио да је све у човеку рђаво, и то је заблуда, али је 19. век превише истицао доброту, алтруизам, хуманизам, почивао је на идеји да човечанство напредује крупним корацима и да ће рат нестати. Фројд је заступао идеју да је агресивност део људске конституције и да неће бити искорењена, да ће ратова увек бити. Нажалост, показало се да је у праву. Он се, наравно, томе није нимало радовао.
А како савремена психоанализа, наслеђујући Фројдову мисао, посматра данашње време, које ипак носи неке новине, пре свега технолошки напредак, али и медијску слику другачију од времена у којем је Фројд живео?
— Зло у људској природи се није битно променило, можда се данас употребљавају донекле другачији термини, али, што би Фројд рекао, очигледно је да је ерос атрофирао, а истовремено је дошло до хипертрофије нагона смрти и из њега изведене агресивности. Та неравнотежа доводи не само до ратова него и до насиља уопште.
Где је ту потреба појединца за моћи, како Фројд то објашњава?
— Фројдов ученик Алфред Адлер је тврдио да је тежња ка моћи и надмоћи један од важних човекових нагона. Фројд је у почетку настојао да умањи значај тога, схватајући га само као једну од компоненти садизма. Касније, када је открио нагон смрти, из њега је извео агресивност и нагон за моћи. Та тежња за моћи, за свемоћи, проистиче из нарцизма. Нарцизам је самозаљубљеност, то је потпуно инфантилна идеја омнипотенције. Онај ко има такву идеју заиста може потпуно да обезвреди друге људе. Фројд је, када је писао о рату, говорио да управо ерос подразумева повезаност међу људима и да недостатак саосећања доводи до ратова. Иако је тврдио да су ратови неизбежни, далеко од тога да је сматрао да треба седети скрштених руку. Говорио је да ратови могу да се сузбијају, да се сведу на минимум. Рачунао је на човеков ерос, на емпатију, на идентификацију с другима и на разум. Фројду погрешно приписују и то да је потпуно отписао разум и свест. Напротив, Фројд каже: „Глас разума је тих, али је упоран“. И понавља се упорно, упорно, упорно, сто пута, све док га его не услиши.
Да није било Фројда, и његове мисли пре свега, како би, према Вашем мишљењу, изгледао данашњи свет, чега бисмо сасвим сигурно били лишени? Да ли смо уопште свесни колико нам је он, заправо, оставио?
— Најједноставнији одговор би био да би наша слика човека била толико скучена, толико сиромашна, толико другачија, да то не можемо ни да замислимо. Он нам је проширио и продубио човека и показао да човек није монолитан, да има свест, али да има и несвесно. Човек јесте рационалан, али је много већим делом ирационалан, има вољу, може нечим да управља, али њиме се далеко више управља, иза његових леђа делују неки врло моћни нагони, врло моћне силе које он не може никако да контролише.
