А ако питате Исланђане да ли они заиста постоје, од већине ћете добити прек поглед и једно гласно „Да“.
Наиме, 54 одсто Исланђана верује у њихово постојање. Њихово веровање да се „добри људи“ и даље крију међу стенама навело их је да чак промене и своје урбанистичке планове како не би градили путеве и насеља на местима где живе вилењаци.
Становници малог места Хабнарфјердир, у близини престонице Рејкјавика, свој градић сматрају престоницом вилењака.
Постоје и туре током којих водичи туристима показују познате локације где вилењаци живе, укључујући и велику стену Хамарин, дом краља и краљице вилењака. Због те стене, пре петнаестак година преусмерен је пут, да вилењаци не би били узнемирени.
У оближњем Копавогуру, једна деоница пута је седамдесетих година морала да буде сужена са две на само једну траку, пошто су се грађевинске машине непрекидно квариле у покушају да униште стену у којој, веровало се тада а верује се и данас, живе вилењаци.
Стена је и даље ту, иако се не зна да ли су и даље ту њени станари.
У истом градићу, средином ′90-их, оператер булдожера Хјортур Хјартарсон замало је упао у невољу када је покушао да, због изградње гробља, сруши познато вилењачко брдо.
Ако је веровати локалном становништву, током зиме су највеће шансе да видите вилењаке. Током Божића и новогодишње ноћи, вилењаци су у потрази за новим домом.
Уместо Деда Мраза, Исланђани имају вилењака Јула Ладса, тачније 13 њих који свима доносе весеље и поклоне.
Уколико у овој малој земљи желите да сазнате још нешто о вилењацима, можете чак и да похађате курс у Школи вилењака, која се налази у престоници Рејкјавику.
