Пре двадесет година, децембра 1997. године огромни војно-транспортни авион Ан-124-100 ваздухопловних снага Русије пао је на стамбено насеље у северном делу града Иркутстка. Ова трагедија, једна од најстрашнијих у последњих двадесет година, однела је 72 живота. До данас није потпуно јасно шта се заправо десило.
35 секунди
Лет са ознаком РA-82005 добио је дозволу за полетање из контролног торња експерименталног аеродрома Иркутск 2 у 14.40 по локалном времену. До врха резервоара напуњен керозином авион тежи 350 тона, а носи и два „гола“ ловца тешка 17 тона Су-27УБК, намењена вијетнамским ваздушним снагама. У авиону је и 8 чланова посаде и 15 путника које чека дуг лет до вијетнамске војне базе Камран, а предвиђено је било још једно слетање у Владивостоку. Ово је требало да буде рутински лет за искусног пилота, потпуковника Владимира Фјодорова, који је за своје године рада накупио 2.800 сати налета управо на оваквим тешким транспортним авионима. Никакве сумње није будио ни сâм авион „Руслан“ који је у датом тренутку био 12 година у употреби и који је циклусе „полетање-слетање“ обавио 576 пута, што за овакав авион и није тако много.
Метеоролошки услови су били добри. Температура ваздуха минус двадесет, видљивост до 3.000 метара. Боље и не може бити. У 14.42 по локалном времену потпуковник Фјодоров повлачи ка себи управљач авиона. Ан-124 се убрзава, а потом се већ великом брзином креће по писти. Одвајање од писте се дешава на 1.900 метара од старта. А онда се догађа нешто нејасно и необјашњиво.
Одмах после полетања, из трећег мотора почињу да избијају пламени језичци. Након три секунде мотор престаје да ради. Већ је касно прекинути лет, прошла је тачка такозваног „времена доношења одлуке“. Након шест секунди на висини од 22 метра престаје да ради и други мотор. И готово одмах након другог и први. Посада успева да јави контроли лета да су мотори престали да раде. Владимир Фјодоров даје задатак посади да покуша поново да покрену моторе и тада се веза прекида. Авион којег је у том тренутку покретао само један мотор започиње оштри заокрет налево. „Руслан“ је окрзнуо крилом дрвену двоспратну кућу, окреће се и улеће у петоспратну стамбену зграду, успут окрзнувши и дечји вртић. Од тренутка када се одвојио од писте до његовог пада прошло је 35 секунди.
Страшна субота
Судбина је хтела да се ова несрећа догоди баш у суботу. Житељи кућа које је „Руслан“ оштетио или делимично срушио бавили су се својим уобичајеним активностима. Неко је гледао телевизор, неко је спремао ручак, неко је у дворишту шетао са својим псом. А како су после испричали очевици, у близини су били и сватови који су се веселили на свадби. Обичан „мали“ свакодневни живот десетина људи у свега неколико секунди претворио се у пакао. Удар главног дела авиона највише је погодио стамбену зграду у Грађанској улици број 45. 150 тона авио-керозина (отприлике све железничке цистерне) моментално се запалило и пожар је захватио петоспратницу, као и дрвене бараке у близини. Реп авиона је после пада отпао и у лету, пре него што се потпуно „закуцао“ у зграду број 120 у улици Мира, одсекао је све балконе са фасаде.
Прве ватрогасне екипе су се на месту несреће појавиле одмах. Није било времена да се поставља тешка техника, већ су спасиоци и ватрогасци трчали ка ужареним кућама са покретним, носећим мердевинама, како би спасили станаре кућа у пламену, али и оне који су са балкона вапили да им се помогне. Уз надљудске напоре, многи су спасени, али нажалост, страшан је број оних који су погинули: 49 одраслих и 14 деце.
Гашење запаљеног керозина трајало је дан и по. Неколико кућа, укључујући и зграду број 45 у Грађанској улици потом је потпуно срушено, јер од њих практично ништа није остало. За готово 70 породица које су остале без крова над главом требало је наћи привремени, а потом и трајни смештај. Данас се на месту трагедије налази црква. Зграда са бројем 45 данас не постоји, а избрисана је и са свих мапа. Локалне власти су решиле да овај број не доделе некој новој згради.
Нема криваца
Шта се дешавало у тих 35 секунди у кабини Ан-124 никада нећемо сазнати. Обе црне кутије су моментално сагореле у језивом пожару и стога су истражни органи у самом старту остали без главних извора информација. Према званичној верзији, разлог пада авиона јесте сукцесивни престанак рада три мотора током полетања и постизања жељене висине. До данас и уз употребу различитих метода, па чак и постфестум спровођења експеримената, није се дошло до објашњења због чега се то догодило. Као један од могућих разлога експерти су навели преоптерећеност летелице. Такође, могло се чути и мишљење да су мотори Д-185 главни кривци.
Своје мишљење су дали и пилоти. Конкретно, пилот прве класе пуковник Александар Акименков изнео је претпоставку да је до престанка рада мотора дошло јер је неко од чланова посаде у току полетања користио радио-телефон. Акименкова сматра да је успостављање везе путем радио-телефона могло да доведе до „кратког споја“ у раду електронике авиона. Данас се ова теорија искључује и прави разлози пада авиона на лету број РA-82005 остаће једна од највећих мистерија.
Требало би поменути да су се тешки транспортери Ан-124 ипак показали као поуздани авиони. За последњих 30 година колико су у употреби било је направљено 55 авиона. До иркутске трагедије „Руслани“ само су два пута доживели пад и оба пута због грешке посаде.
