Тешко да можемо дочекати да економија буде у првом плану у односу на политику у Србији, каже на почетку Спутњик интервјуа професор Љубодраг Савић, јер политичари на потпуно другачији начин размишљају у односу на грађане.
„Свесни смо чињенице да нам реформе предуго трају. Нису оне почеле од 2000. већ тамо осамдесетих година ’Дугорочним програмом економске стабилизације‘, па све оно кроз шта смо прошли. Србија има преко 100 стратегија од 2001. године, а мислим да ниједна није спроведена. Све су остале негде напола и некако живимо у том времену да је у ствари најважније да народ добије информацију да вам иде добро, да су резултати задовољавајући, да су они пре њих урадили то и то, да сад то мора да се исправи, а онда дођу наредни, па исправљају ове, а суштински се нисмо много одмакли од 2008, преткризне године, јер смо по нивоу БДП-а тек 2016. прешли ниво из 2008. године“.
Владимир Вучковић из Фискалног савета каже да је сазрело време да неке економске теме буду испред политичких јер Србија има неку стабилност у економији, грађани не морају сваког дана да гледају курсну листу, да виде колике су цене, да се боје неке кризе која је одмах ту иза ћошка, што је погодно тле за неке боље развојне резултате.
Вучковић: У том смислу треба да сви заједно гледамо ту економску активност, да се Влада и све институције позабаве отклањањем препрека за пословање. Дакле, не мора више да се гаси пожар, сад је потребно створити погодне и повољне услове за развој предузећа. А онда би унутар те приче људи могли више да размишљају о некој сопственој иницијативи. То у Србији некако тешко иде, није добро што и политичари шаљу поруке да све зависи од државе, ипак се и даље фаворизује јавни сектор, и запослени и зараде у јавном сектору.
Председник Вучић је у неколико наврата поручивао — немојте очекивати толико од државе, морате и ви имати личну иницијативу… Да ли га они чују?
Вучковић: То се с једне стране каже, а с друге конкретни потези и даље вуку ка јавном сектору. Кад се ове године створио тај фамозни фискални простор, новац који се може расподелити, убедљиво највећи део је отишао ка јавном сектору. Алтернатива је била, рецимо, уместо да се повећавају плате и пензије у толиком проценту, да се то учини у мањем проценту, а да се део новца остави за смањење пореза и других захвата, што би унапредило приватни сектор.
Кад сте поменули трошење новца, Србија више нема аранжман са ММФ-ом. Какав год да је био ММФ, због њега смо морали да пазимо како се буџет спроводи. Шта можемо да очекујемо сад, хоћемо ли бити дисциплиновани?
Вучковић: Погодили сте у центар. Да, имамо обрисе економске политике за следећу годину, буџет даје оквире за различите расходе, и сад се поставља управо ово питање — треба ли нам ММФ да то контролише или смо сами у стању да спроводимо ту политику. Досад се најчешће показивало да немамо дисциплину кад ММФ није ту. Имали смо графиконе који то најбоље описују, па кад, рецимо, гледате путању запослености у јавном сектору, видите да кад год ММФ оде креће нови талас запошљавања преко сваке мере у јавном сектору, што онда подигне и масу зарада и створи нам те проблеме, рупу у буџету и тако даље.
Савић: И кад је био ММФ, искакали смо кад је то Србији одговарало. Кад дуже посматрамо ствари у Србији, никад нисмо били земља која се понашала рационално. Увек смо трошили више него што смо стварали. Постоји званичан податак да смо у периоду од 2001. до 2008. за четвртину трошили више него што смо стварали. Ми као друштво не можемо да се дисциплинујемо, да разумемо да ипак треба да живимо онако како нам могућности дозвољавају.
Шта ће бити са државним предузећима? Требало би да се отвори концесија за аеродром, најављује се тендер за РТБ Бор, шта ће бити са Петрохемијом и хемијским сектором, хоће ли бити даљег реструктурирања ЕПС-а, Србијагаса?
Вучковић: На истом месту прошле године смо причали о истој теми и није се пуно променило. Галеника је приватизована, и то је један проблем мање, а за неколико предузећа је стицајем срећних околности избегнуто то да буџет мора да их издржава. Цене бакра су повољне, тако да РТБ Бор и Петрохемија успевају успешно да послују. За различита предузећа може да се нађе понека успешнија прича у 2017. али највећи проблеми у суштини остају. Азотара је преко две милијарде динара остала дужна за гас, Ресавица непромењено послује, зависи од субвенција и не успева да плаћа своје обавезе, у ЕПС-у се мало тога променило.
Коју врсту инвестиција можемо наредне године очекивати у Србији? Који тип инвеститора и који квалитет нових радних места?
Вучковић: Најтеже питање је који сектор привреде би могао да се развија, јер то заправо треба да буде производ сређеног друштва и развоја приватне иницијативе. Политиком субвенција привлачимо инвеститоре који трагају за јефтином радном снагом, не можемо да бирамо. Ако пробамо на крају да предвидимо, хајде да се надамо да ће то бити нека електроника, нека ИТ, независно од државе тржиште је то регулисало, јављају се људи који добро раде и као да и странци то препознају. Био би велики корак напред да се то све више развија.
Савић: Не очекујем да ће се ишта битно променити, наставиће се ово што је досад било. Ако мене питате где би Србија требало да користи субвенције, нисам сигуран да су то баш ови сектори сада. Мислим да се, пре свега, треба оријентисати на такозвану прерађивачку индустрију, односно на развој пољопривреде и прехрамбене индустрије наслоњене на прерађивачку индустрију.
Морамо се дотаћи и Кине као партнера Србије, али и питања колико на споразум који имамо са Русијом може да утиче придруживање ЕУ.
Савић: То неће сметати једно другом. Србија на овом нивоу приступања не мора да уради ништа. У мери у којој прихватамо оно што Европа од нас очекује, утолико убрзавамо процес кад ћемо ући у ЕУ. Међутим, ако хоћемо да извозимо наше производе на руско тржиште, зашто бисмо се ми тога одрицали? Мислим да те две ствари треба раздвојити и форсирати максимално колико је то могуће.
Зашто бисмо се одрицали те добре сарадње са Русијом или са Кином, која је у невероватној офанзиви и које се „плаше“ и Сједињене Државе. Кинези имају јасне планове, изабрали су Србију на том Путу свиле као меко ткиво како да уђу у ЕУ, па то је срећна околност. Радује ме чињеница да дефицит Србије са Кином пада.
Тргујете ли криптовалутама?
Вучковић: Не.
Савић: Не.
Да ли бисте то саветовали нашим читаоцима?
Савић: Никако. Толико постоји непознаница за ту виртуелну валуту да никоме не бих саветовао да улази у ту причу.
Вучковић: Никоме није јасно од чега зависи вредност или цена тог биткоина и других криптовалута, и самим тим је то јако подложно осцилацијама. Наравно да су људи зарађивали и зарађиваће, али ми смета кад не знам од чега нека вредност зависи.
Дужу верзију интервјуа преслушајте у аудио-снимку који је у тексту.
