Висока представница ЕУ за спољну и безбедносну политику Федерика Могерини на свом блогу је у веома оптимистичном маниру најавила Балкану — светлу будућност.
Година која је пре неколико дана почела биће кључна за наш регион, како би се процес европских интеграција и реформи учинио неповратним, написала је она.
Разлог за оптимизам Могеринијеве налази се у најави два догађаја, једног у фебруару, а другог у првој половини године, каже професор београдског Факултета политичких наука Драган Ђукановић.
У фебруару би званичници ЕУ требало да представе стратегију проширења Уније до 2025. године, коју је председник Европске комисије Жан Клод Јункер одредио као годину у којој би Србија могла да постане чланица ЕУ. У стратегији ће се, каже Ђукановић, дати временски оквири за Србију и Црну Гору.
Други кључни догађај догодиће се у првој половини године, када председавајућа ЕУ буде Бугарска. Тада се може очекивати Самит ЕУ — Западни Балкан, први после Солунског самита 2003. године, каже Ђукановић, који ће дати додатне смернице државама Западног Балкана, везано за евроинтеграције.
„Што се тиче Србије, кључне ствари су наставак дијалога са Приштином, као и то да мора доћи до што значајнијег броја отворених поглавља него што је до сада био случај, како би се испунио оквирни временски рок до 2025. године“, објашњава Ђукановић.
На основу извода из стратегије које су до сада процуреле у јавност, може се очекивати да Србија и Црна Гора приступе ЕУ до 2025. године, а европске институције ће, у том смислу, пројектовати и буџетска средства, додаје он.
„Очекујем да ће у документу бити објављене фазе везане за наставак интегрисања Србије и Црне Горе у ЕУ, односно конкретни рокови, како би се успешно реализовали сви послови до уласка у Унију“, каже Ђукановић.
ЕУ ће дати оквирне рокове, а на државама потенцијалним чланицама је да испуне услове који се од њих траже, наглашава он.
Разлоге за ову, готово офанзивну акцију ЕУ према региону, Александар Гајић, аналитичар Института за европске студије, види у страху ЕУ пред другим силама које имају утицаја на Балкану — пре свега Русије и Турске.
„У ситуацији у којој, пошто види да је Балкан нестабилан, а плаши се повећања утицаја других великих сила, ЕУ покушава састанком у Софији да дефинише стратегију на дужи рок за Западни Балкан. Односно, покушавају да осмисле такав приступ, који ће на дужи рок гарантовати Балкану чланство у ЕУ, али у пакету“, каже Гајић.
Приступом да све балканске земље истовремено приступе ЕУ, Унија покушава да реши проблематичне односе између балканских земаља, каже Гајић, као што су односи између Београда и Приштине или опасност од распада БиХ, али и међунационалне односе у Македонији.
„То у принципу значи да ће оне земље које су отвориле више поглавља и напредовале у преговорима зависити од ових других и да ће на крају све да се сведе на политичку одлуку која је неизвесна и у далекој будућности. То је процес који сигурно неће трајати мање од десет година, можда и много више. Можда се никада неће ни остварити, али ће онемогућити оне који су ближи чланству да приступе ЕУ, због тога што ће покушати да понуде неко решење у пакету за све“, каже Гајић.
Плашећи се утицаја других великих сила на Балкану, ЕУ покушава да ситуацију у региону разреши у своју корист, а улазак свих земаља Западног Балкана у ЕУ у једном пакету начин је на који Брисел сматра да је тако нешто могуће.
