Амерички државни секретар Рекс Тилерсон почетком маја одржао је састанак са запосленима у Стејт департменту на коме је изнео визију спољне политике Доналда Трампа.
Том приликом, Тилерсон је рекао да САД треба да умање нагласак на људским правима јер, како је рекао, инсистирање на томе да друге државе усвоје америчке вредности смањује способност Америке да унапређује своје економске интересе и интересе националне безбедности.
Док у САД ове вредности остају константе, америчка спољна политика може да се прилагоди, рекао је он.
Овај говор изазвао је зебњу код многих запослених у Стејт департменту, навикнутих на уобичајени наратив да Америка спољном политиком коју води, светом проноси „буктињу слободе“.
Међутим, 17. маја Брајан Хук, шеф Одељења за планирање, мозга Стејт департмента, прослеђује меморандум, који је у децембру процурио у јавност, у коме даје додатна објашњења Тилерсонове стратегије.
Амерички часопис „Политико“, који је имао увид у Хуков меморандум, пише да, према Хуковом мишљењу, људска права треба користити као оружје против противника као што су Кина, Иран или Северна Кореја, а да опресивне режиме који су амерички савезници, попут Филипина, Турске или Египта треба третирати на блажи начин.
„Савезнике треба третирати другачије и боље од непријатеља. У супротном, завршићемо са више непријатеља и мање савезника“, објављује „Политико“ изводе из Хуковог меморандума.
Чим се појавио у јавности, Хуков меморандум наишао је на критику Тома Малиновског, бившег помоћника државног секретара за демократију и људска права у администрацији бившег председника Барака Обаме.
Према речима Малиновског, меморандум каже: „Треба да радимо тачно оно за шта нас оптужују руска и кинеска пропаганда — да користимо људска права у борби са противницима, док савезницима треба да попуштамо“.
„Меморандуму недостаје елементарна чињеница да је морални ауторитет Америке једна од наших главних предности у свету и да ће нестати ако га селективно примењујемо, како га он предлаже“, каже Малиновски, очигледно убеђен да је Америка до Доналда Трампа доследно примењивала принципе демократије и људских права у својој спољној политици.
Одавно је познато да је америчка употреба људских права недоследна, односно да је реч о двоструким стандардима, каже заменик главног уредника недељника „Печат“ Никола Врзић.
Не морамо да се присећамо примера Србије, додаје он, довољан је само промер Саудијске Арабије, којој никада нису приговорили за кршење људских права. Штавише, у Њујорк тајмсу је, од Другог сватског рата до данас, изашло више од 70 текстова о томе како Саудијска Арабија улази у доба реформи.
У писању таквих коментара о пустињској краљевини, до данас једној од најзатворенијих држава на свету, предњачио је Томас Фридман, један од најватренијих заговорника глобализма и хушкача на рат против СРЈ 1999.
„Значај овог меморандума састоји се у томе што имамо црно на бело да срце америчког естаблишмента, Стејт департмент, признаје да ради оно за шта их је читав слободни свет оптуживао да раде годинама уназад. Они ту јасно кажу да питање људских права не треба потезати када је реч о њиховим ’проблематичним‘ савезницима, а са друге стране да то питање треба потезати у односу на противнике. У последњем делу меморандума се каже да то питање треба потезати, не из моралних обзира, већ зато што је то оруђе америчке спољне политике, односно нешто што ће Америци дати предност у односу на ове земље“, каже Врзић.
Меморандум је потврда да су људска права и демократија само мамац за наивне и лаковерне, закључује Врзић.
Хуков меморандум је, према мишљењу историчара Саше Адамовића, настао како би се службеници Стејт департмента, узнемирени победом Доналда Трампа, умирили и уверили да се америчка спољна политика неће мењати, без обзира на то што њихови шефови више нису Хилари Клинтон или Џон Кери.
Трампово окружење препознавало је у Стејт департменту место на коме су, поред Министарства правосуђа, највише сконцентрисани заговорници политике глобализма, која и користи људска права и демократију као оруђе америчке спољне политике, каже Адамовић.
Исушивање „вашингтонске мочваре“, које је Трамп промовисао у кампањи, управо је подразумевало зауздавање или промену Стејт департмента и његове политике.
Тај задатак припао је Рексу Тилерсону, али за годину дана Тилерсон тај задатак није извршио. Актуелни државни секретар, каже Адамовић, окружио се људима који су током изборне кампање били отворени Трампови противници, међу којима су Тилерсонова шефица кабинета Маргарет Петерлин и шеф Одељења за планирање Брајан Хук. „Изјава Рекса Тилерсона, коју меморандум накнадно објашњава, умногоме је била на трагу Трампове спољнополитичке агенде, која је најављивала прилично радикалне промене у америчкој спољној политици, ако ни у чему другом, онда у томе да Америка под Трампом неће бити заинтересована за промене режима у другим државама, нити ће на међународном плану желети да намеће своје вредности“, објашњава Адамовић.
Меморандум је највероватније имао за циљ да умири, како Адамовић каже, велики број глобалиста на малом простору, али његова вредност је у томе што се на његовом примеру може видети како функционише америчка спољна политика и како се у њој доносе одлуке.
„То је чувена матрица о двоструким стандардима, где за наше пријатеље, без обзира шта раде, важе једни стандарди, а за наше непријатеље сасвим други. Таква америчка спољна политика наставља се и сада. Сада се јасно види да ће се, када је у питању идеја људских права, промоције демократије и либералних вредности употребљавати, односно злоупотребљавати када су у питању оне државе које Американци доживљавају као своје непријатеље, док ће се сасвим други стандарди употребљавати када су у питању амерички савезници“, каже Адамовић.
Хуков меморандум је, чини се, већ застарео, јер као америчке савезнике помиње Турску и Египат, државе које се све више удаљавају од Америке. Истина, када су у посети Вашингтону били турски и египатски председници, Доналд Трамп није помињао стање људских права у тим земљама, што примећује и „Политико“.
Међутим, шта ће се догодити са Египтом ако та земља настави да успоставља све тешње везе са Русијом, која је у Трамповој стратегији националне безбедности уз Кину означена као најзначајнији амерички глобални конкурент. Хоће ли се Египат наћи на листи америчких противника и против њега бити покренута кампања због непоштовања људских права и демократских вредности? Сасвим сигурно хоће.
Против Турске, Америка увек може да искористи свог „кеца у рукаву“ — некадашњег Ердогановог савезника, а сада противника Фетулаха Гулена, у Турској оптуженог за организацију и инспирисање пуча у тој земљи јула 2016.
Захваљујући моћној пропагандној машини, медијима, филмовима, музици, моди, ономе што је харвардски професор међународних односа Џозеф Нај назвао америчком „меком моћи“, Америка је доскора могла да маскира своје дупле аршине у спољној политици и да их примењује како јој је воља.
Доскора је било лако оркестрирати међународну харангу против неке земље, данас је пак ситуација унеколико промењена и Америка више није једина суперсила која слободно може да игра улогу светског полицајца, а да јој се неко не успротиви.
Свет све дубље улази у еру мултиполаризма, Америка више није једини ходочасник људских права и демократије, како се представљала дуги низ година, и све јасније на видело излази оно што је желела да дубоко закопа — да се њена спољна политика не заснива ни на каквим идеалима, већ на чистом интересу.
