Како би прикупио новац за путовања Вујић, поред тога што се бави научним радом, вози такси. Од муштерија, које су често странци, прикупља информације о земљама које планира да посети.
На прво путовање кренуо је 2011. године. Иритиран изјавом једног политичара да Србија треба да постане нормална земља, упутио се на север Европе да види шта то значи, јер је схватио да непрекидно исту реченицу слуша од, како каже, некомпетентних људи. Заинтересовала ме је држава као друштвена творевина, оно што је регулише и чини таквом каква јесте, каже Вујић.
„Држава је заправо укупан доживљај који људи, становници одређене територије имају према том феномену. То у великој већини случајева уопште не мора да буде научно засновано, историјски и чињенично поткрепљено, просто је доживљај такав. А кад се дешавају неке крупне друштвене промене, оне и настају на бази тог доживљаја, а не чињеница. Чињенице обично износимо као аргумент, али доживљај пресуђује да ли нешто волимо или не волимо. Државе су прилично шарене, ја сам у ствари хтео да видим како ти људи живе тамо, као обичан народ, које проблеме имају, где су у односу на нас, јесмо ли ми европски народ или не, где припадамо, да ли смо Исток или Запад, да ли размишљамо прагматично или смо у потпуној заблуди“, објашњава овај светски путник.
Ненад Вујић путује сам, јер је тако сигурно упућен на људе које среће на улици, у хотелима, по продавницама или пијацама. Његове необичне екскурзије најчешће трају по 40 дана. Занимају га природне лепоте, обавезно мора да види престонице и највеће градове држава кроз које пролази, њихове историјске и културне знаменитости.
Обишао је све велике, али и територијално мале државе Европе, Лихтенштајн, Андору, Сан Марино. Најчешће су то кружне руте. Такав пут, на превозном средству као што је мотоцикл, често је веома напоран, са високих планина спушта се на море и обрнуто.
Да је потребно направити темељну припрему пре пута, а посебно упознати се са политичким приликама, човек који жели да упозна што више држава света схватио је када је сасвим случајно доспео у милитаризовану зону Придњестровља. Одлучио је да скрати пут од Кишињева до Кијева и нашао се пред рампом. Шок је био обостран, након почетног неразумевања, потпуно неочекивано, провео сам пријатно време с војницима, присећа се Вујић.
„Људи који чувају руску границу су врло одговорни. Можете с њима вербално да уђете у било какав контакт, али то не значи да они имају пропусте на послу, да га раде лошије. На уласку у земљу видео сам изузетно лепу девојку, питао сам је да ли има овлашћење да ме ухапси, да лепо попричамо без тензије. Она се насмејала и рекла да може то да уради, али да је уверена да ћу лепо проћи у Русији, да ћу да се снађем. Ниједног момената је нисам омео, ту обавезу да буде љубазан и прихвати шалу нема нико у војној зони“, каже Вујић.
Он додаје да оваква путовања разбијају многе предрасуде, које су нам наметнуте, и генералне оцене држава и нација. Иако за Британце важи да су хладни и да као бивша колонијална сила странце гледају на посебан начин, то није тачно, обичан народ је свуда искрен и добар, па и тамо, каже Вујић.
„Народ у Великој Британији је вероватно кроз своју историју научио да потпомаже подухвате. Тамо никоме није пало на памет да сам ја шпијун, али сам им био занимљив, питали су одакле сам и какве су ми намере. Једноставно, сваки појединац тамо је тражио начин да учествује, да ми некако помогне, да буде део подухвата, да зна да је урадио нешто корисно“, прича Вујић главни утисак са Острва.
С друге стране, у Русији је на сваком месту видљиво колико су обични људи информисани, али пре свега образовани. Свашта можете да чујете од обичног народа, паметне ствари на теме које на Западу никог не занимају, запрепастио сам се када сам на путу између Москве и Санкт Петербурга у шуми поразговарао са женом која је продавала домаће производе од шумских плодова.
„Били смо сами у тој непрегледној шуми, заинтригирала је моја застава, на мотору имам заставицу Србије. Одмах ме је питала да ли је Србија много пострадала током НАТО бомбардовања, питала ме како је народ прошао кроз све то, а затим рекла да је њу срамота што нам Русија тада није помогла“, присећа се наш саговорник.
У поређењима Истока и Запада често размишља о појму демократије. Каже да смо и код те теме пуни предрасуда, посебно када мислимо да у Русији живе само Словени. Нисмо свесни да је то земља са јако пуно нација и религија, а држава им омогућава да живе складно, хармонично, каже саговорник Спутњика.
„Ту не треба да се ствара неко друштво да би ти различити народи могли да живе заједно, они одувек живе заједно, без проблема, они су Руси и живе у својој држави. Ту нема нејасноћа. На Западу је можда потребно да то ставите у Устав. Овде то није потребно, видимо и у медијима, Путин иде да руча с неким људима у удаљеним крајевима, не знам да ли је то неки ’индијански‘ народ, имам страшно незнање о тим крајевима које би морао да видим“, открива Вујић део сна о новом путовању.
Додаје да се у Француској, коју сматра предивном земљом богате историје, дешава нешто страшно што до краја није разумео. Упознао сам тинејџера коме је мој мотор био веома занимљив, али и чињеница да сам дошао из удаљених крајева. Био је то тинејџер исламске вероисповести који је био веома комуникативан и пријатељски настројен, присећа се необични бајкер.
„У том разговору младић ми је рекао да сам други хришћанин кога упознаје. Говоримо о Лиону, то је велики град, а он је успео да се затвори у своју културу у оквиру хришћанске државе и да живи са својим људима на начин како је сматрао да треба или су му тако наметнули и не излази из тих оквира, иако је у Европи“, запањен је Вујић.
Ове године жели да упозна по много чему јединствене делове Русије, да оде на Крим, види Бајкалско језеро и стигне до далеког Владивостока, ако се за то стекну услови. Пут је скуп, али се нада помоћи свих који сматрају да је реч о корисном истраживању.
На крају разговора за Спутњик научног сарадника Економског института, таксисту, бајкера и светског путника смо питали да ли је већ дошао до одговора на питање које га је покренуло, да ли је Србија на Истоку или Западу.
„Србија је Запад на Истоку и Исток на Западу, у сваком смислу. Ако се возите рецимо од Гибралтара, који може да буде почетак Западне Европе, то су ситне разлике, Европа је хришћанска, ако занемарите разлике у ’архитектури‘. Ми смо толико Европа, да она тога није свесна. Али је, са друге стране, и Исток наш, ми смо његови, само што смо на Западу. Можда је амбициозно рећи, али када је дошло до намере да се направи Санкт Петербург и да буде нешто што је западно, а руско, па ми овде већ такви постојимо одувек“, закључује Ненад Вујић у разговору за Спутњик.
