Не знам како ти људи живе тако већ 18 година, то је стварно подвиг, наводи Гујон, који већ четрнаесту годину помаже српском становништву у јужној српској покрајини.
Ових дана одвезао је на Космет још један конвој хуманитарне помоћи, 43. по реду.
Сваке године за време новогодишњих и божићних празника Гујон са девет до десет волонтера организације „Солидарност за Косово“ одлази да би заједно са Србима у енклавама дочекали празнике у жељи да им, како каже, пруже и материјалну и моралну подршку.
„Кренули смо из Француске 27. децембра, стигли на Косово истог дана, остали смо до 2. јануара и ишли смо од села до села, од куће до куће и слике које смо затекли тамо су запрепашћујуће и тешко замисливе за некога ко је рођен у Паризу или чак у Београду. Тешко можемо да замислимо да је то Европа 21.века, с обзиром на сиромаштво и на потешкоће са којима ти људи тамо живе“, прича хуманитарац, гостујући у Спутњик интервјуу.
Присећа се посете породици код Новог Брда до које су стигли пешке, јер се није могло друкчије. Испоручили су јој шпорет, нову гардеробу и обућу.
„Не можете замислити у каквом је стању не само кућа, већ цео крај у коме они живе. Немају струје, немају текуће воде, нема посла. Они као да живе у средњем веку и само на себе могу да рачунају. Та породица има петоро деце и то је једини начин за њих да преживе. Осим нас и локалног свештеника, нико им не долази и они се осећају усамљено и заборављено, а наше присуство им је било значајно колико и наша помоћ“, каже Гујон, додајући да се деца, очекивано, највише обрадују играчкама.
Сумирајући колико је до сада помоћи испоручила његова организација, француски хуманитарац прецизира да је конкретно овај божићни конвој вредео 90.000 евра, а да је у претходних 13 година испоручено помоћи у вредности од око пет милиона, од тога су директне инвестиције — у школе, здравство, пољопривреду — милион и по евра.
„Помоћ добијамо од француских донатора, њих дванаест хиљада, који подржавају рад наше организације, а такође и од фирми са којима имамо сарадњу и које желе да донирају нову гардеробу, нову обућу нашем удружењу. Захваљујући тим добрим људима и волонтерима који иду на лице места да поделе ту помоћ, можемо да функционишемо, да радимо без престанка од 2004. године“, образлаже Гујон.
Посебно истиче одличну сарадњу са Епархијом рашко-призренском.
„Они су наше уши и очи на Косову и Метохији. Идем на Косово сваког месеца и обишао сам скоро сва села, знам скоро свако село. Међутим, не могу да знам у сваком тренутку где су потребни шпорети, кревети, бунар, пластеник, тако да захваљујући мрежи свештеника на Косову можемо да добијемо тачне информације о стању у датом тренутку у сваком селу“, објашњава наш саговорник.
Према речима Гујона, важно је и да се заштити српска културна баштина на КиМ, али га више плаше покушаји освајања онога што су изградили српски краљеви.
„Опште је познато свима у свету, а не само у Србији, да су Високи Дечани српски манастир. Неки малобројни покушавају да искриве ту историју и да кажу да то нису српски манастири. То је још опасније, јер ко заборави своју историју, културу, онда нема ни будућности“, упозорава саговорник Спутњика.
На питање да ли је досад имао икаквих проблема са Албанцима на КиМ, Гујон истиче да није и да се нада да ће тако и остати, јер нико не може имати ништа против тога што његова организација помаже грађанима.
„Доста смо опрезни, ја сам лично опрезан у свим својим изјавама и трудим се да не говорим превише о политици на Косову, иако сам свестан свега што се дешава тамо, да не бих доводио у опасност оно што радимо на Космету, што је изузетно важно за све те људе, јер они сада рачунају на нас“, каже он.
Ипак, у једном делу јавности на Западу, али и у Србији, немају толико разумевања за активности Гујонове организације.
„То није ништа ново. То се десило и писцу на немачком језику, Петеру Хандкеу, који је доживео стварно страшне ствари и то се наставља у његовом случају где год да се појави. Неко је рекао једном — није лако бити Србин, а није лако ни бити на страни Срба“, констатује Гујон уз осмех, додајући да је читајући књигу Арчибалда Рајса схватио да вероватно ни њему тада није било лако.
„Немогуће је, како каже, нажалост да сви људи буду сложни око једне племените идеје и једне хуманитарне акције, али најважније је да окупимо око себе највећи број добронамерних људи који желе да да помогну и који желе да деле те позитивне вредности и то успевамо, како у Француској, где имамо 12.000 донатора, тако и у Србији, где нас подржава огроман број људи и то видим сваки дан на улици, на друштвеним мрежама и наравно на Косову и Метохији, у свим селима.“
Гујона питамо и да ли се у његовој родној Француској променила перцепција према Србима и Србији од НАТО бомбардовања у ком је учествовала и та земља као чланица Алијансе.
„Свакако да је ситуација мало боља, у смислу да данас можемо да говоримо о истини коју затичемо на Косову сваки пут кад идемо тамо. Раније је то било немогуће. Било је немогуће да говоримо о српским жртвама или о злочинима против Срба или о хуманитарној ситуацији у местима где живе Срби. Данас је то могуће. Међутим, пошто то није више актуелна тема, доста је тешко доћи до медија. Поред наше хуманитарне помоћи, наша улога и циљ јесте да у Француској покажемо истину и реалну слику енклава на Косову и Метохији“, каже он, напомињући да је његова хуманитарна организација утицала да у часописима и дневним листовима буде објављено више текстова о стању на Космету.
Прошле године је, додаје, једна француска телевизија емитовала документарац који смо ми помогли да се сними, а ове године тај документарац је у продаји у највећој књижари у Француској, тако да на тај начин може да се допре до већег броја људи који могу да виде истину и да промене своје мишљење.
Гујон је иначе због заслуга за Србију 2015. године добио српски пасош који му је уручио министар унутрашњих послова Небојша Стефановић.
„За мене је то био невероватан тренутак. Осећао сам се радосним и поносним, јер је то резултат нашег тадашњег десетогодишњег хуманитарног рада и такође је доказ да највиши државни врх препознаје нашу помоћ, тако да сам био пресрећан“, каже француски хуманитарац, који већ пет година живи у Србији, а како додаје, намерава ту и да остане. Примио је и православље и то у Високим Дечанима, где је крстио и ћерку.
„Увек сам се осећао узвишено и добро међу монасима, међу иконама, тако да је то била природна одлука. Хтео сам да дам духовну димензију мојој породици и зато сам одлучио да се крстим у Дечанима и тамо сам се и црквено венчао са Иваном.
То ми је била сасвим нормална и природна одлука. Нисам добио православно име. Сачувао сам име Арно, а то је одлука Саве Јањића, игумана манастира Високи Дечани. На дијалекту којим се прича на Косову и Метохији и на југу Косова то значи ’добро‘ и на неки начин то је и словенско по тој етимологији“, открива Арно Гујон.
