Наш саговорник такође примјећује да не треба превише замјерити на чињеници да генерално „мањка духовности“ у данашњој Црној Гори, јер се ипак ради о тренду који је све више присутан у свим савременим друштвима.
— Било би дивно вјеровати да се на глобалном плану ту нешто збива, креће на боље, али изгледа да то није тако. Можда тако треба. Сигурно нисте очекивали да вам саговорник каже да свијет иде на боље, и без духовности као опште категорије.
Опростићете ми, или нећете, ја понекад заиста имам такав осјећај савременог свијета — да је све како треба да буде. Свакако да друштва и људске заједнице треба да имају изграђену свијест о општем добру, а и бригу за будућност. Духовност ми је ипак више лична категорија. Узмите рецимо Средњи вијек, тада су друштва сигурно у историји била можда најдуховнија, па опет, ипак једна мрачна ера. Чудна је то тема. Могуће да је такве духовности, као друштвене категорије, данас највише у арапском свијету. Сјетите се колико то трвења данас производи.
Дакле о томе причам… Ја сам више за школе или вртиће или неке друштвене програме који нису црква. Не говорим о личној потреби. Па погледајте наш Бар. Тамо имамо три конфесије, три богомоље, три велика здања. Радије бих тамо видјео три велика вртића, или три велике школе!
Препознају ли се и данас мјеста у Црној Гори која су задржала неку своју историјску особеност, те их можемо посматрати у контексту локалитета „гђе мит постаје стварност“? Каква нам је архикултура?
— Постоје та мјеста, али мањка људи. Не мислим да је ситуација безизлазна, иако ми и моја баба Даринка каже: „Ма заборави, нема више људи“. Може се замислити сценарио преврата: да та напуштена мјеста и села са карактером буду опет насељена. Ми треба да гајимо и хранимо неки однос према тим мјестима. Подсјећање: та мјеста су она есенција нашег карактера, аутентичности на овоме свијету, ако тако хоћете. Али на силу се не може ништа. Може само кроз културу, промишљања нашег етоса и идеје.
Ту је овдје проблем, јер се култура сматра фолклором, а она је есенцијално начин живота и принцип „насушног хљеба“. То сви могу препознати и они коцкасти и они софистициранији и урбани, то нам свима није далеко. То је архикултура: да је присутна и изворност простоте и идеја модерности. Знамо баш сви за тај наш „фри спејс“, то је и тема овогодишњег бијенала архитектуре у Венецији. А ево видјећемо са чим ћемо изаћи пред свијет. Понекад ми се чини да су ствари једноставне.
Колико је данас духовност присутна у црногорском друштву као цјелини, али и градитељству и архитектури?
— Ово је тешко питање. Духовности у савременим друштвима вјероватно мањка свуда, тако да ту не бисмо себи могли превише замјерити.
Ако посматрамо град као сцену човјекових збивања креирану у складу са његовим потребама — како видите свој град Никшић?
— Ово је најтеже питање. Пробаћу поједноставити, објаснити. Ја и мој град, то нису баш класични сређени односи. Неко је ту у криву. Или ја нисам „насађен како треба“, или ово није град како треба. Нека читаоци одлуче. Лично, јаснији ми је однос према мрклој ноћи и планини него према Никшићу као граду.
Шта бисте свом граду пожељели?
— Мом граду бих пожелио да неким свечаним декретом укине сјечу младица бадњака за Божић, по цјену да нас за то Бог прописно казни.
