У београдском Народном позоришту припрема се мјузикл „Лифт. Слободан шоу“, чија је премијера планирана за 4. март у Грачаници. Вест о овом комаду, који према тексту и сонговима Јелене Богавац режира Ненад Тодоровић, изазвала је велико интересовање домаће и регионалне јавности — његови главни актери су бивши председник Србије Слободан Милошевић и његова супруга Мирјана Марковић.
Ово је пети заједнички пројекат тандема Богавац—Тодоровић, који истражује питање идентитета на балканском простору. Јелена Богавац и даље пише текст, а очекује да ће он бити заокружен током наредних месец дана.
Објашњавајући одлуку ауторског тима да у причу о судбини српског народа на Косову као главне ликове уведе Слободана Милошевића и Мирјану Марковић, Јелена Богавац каже: „О грађанском рату, о сукобима на Косову, не може се говорити уметнички афирмативно ни на један начин ако се не обрати пажња на главног јунака трагедије растакања српске нације“.
Комад је, напомиње ауторка, заснован на проучавању разних докумената, књиге „Тајни транскрипти 1995-1998.“, Милошевићевих тајних телефонских разговора, хашких транскрипата, као и обиља веома разноврсне стручне литературе о овом периоду српске историје.
Једно од питања које се намеће увек када пред собом имамо уметничку обраду догађаја из новије историје јесте може ли уметник да избегне замку пристрасности у описивању доживљеног. Аутори, међутим, инсистирају на томе да позориште не мора да буде објективно.
„Суштина уметности је лични, углавном патологизовани поглед. За друштво је уметност увек патолошка ствар зато што бира угао који није, да тако кажем, нормалан. Када говорим о нормалности, сетим се Џорџа Бенрарда Шоа, коме је офталмолог на прегледу рекао да има савршен вид. Шо је рекао: ’Дакле, мислите да имам нормалан вид?‘ А офталмолог му је одговорио: ’Не, не, нормално је да имате лош вид, као 90 одсто људи. Није нормално да имате савршен вид‘. Ово друштво је дезидеологизовано, нема никакву идеолошку вертикалу, него се бави случајно-пролазничким ставом. То је недопустиво за једно озбиљно друштво“, каже Ненад Тодоровић, одговарајући на критике с разних страна — и оних који сматрају да човек какав је био Милошевић не сме да се напада, као и од оних који сматрају да такав човек не сме да се брани.
Аутори истичу да циљ ове представе није да дели поуке, већ да гледаоцима остави могућност да из њеног садржаја и приказаних антагонизама сами извлаче закључке.
„Чини ми се да је ово, без обзира на рогобатне наслове по новинама, један интиман позоришни чин који ће комуницирати с онолико људи колико може да стане у позоришну салу, а не са широм јавношћу, јер се увек треба сетити старе добре изјаве госпође Маргарет Тачер: ’Шта? Јавно мњење? Па то не постоји! То се просто прави‘“, каже Ненад Тодоровић, објашњавајући какву реакцију публике и јавности очекује након извођења комада.
Слатко у сирупу за кашаљ
Током рада на представи аутори су закључили да је мјузикл идеалан за то да се национална драма, коју смо сви ми, заправо, доживели, прикаже у позоришту, јер је он као „слатко у сирупу за кашаљ“. То посебно важи за први део драме, који се бави временом „шљокичастих деведесетих“. Други део комада, онај који косовску драму сагледава на основу догађаја у хашкој судници, како каже ауторка, више асоцира на посмртни марш.
Ову ауторску визију музички обликује Марко Грубић, чија улога у представи није само да компонује музику него и да, као човек врло склон размишљању о њеној тематици, и те како доприноси настајању комада, наводе наши саговорници.
Током рада на пројекту аутори су разговарали с веома много људи, међу којима су и житељи Косова и Метохије. Посебну пажњу су посветили ставовима младе генерације — последњих Милошевићевих беба, рођених деведесетих година, којима је бомбардовање једно од најранијих сећања.
„Не желим да откривам представу, али годинама радим управо с том генерацијом и запрепашћује ме њихов неотрадиционалистички приступ животу и свету. Од младих људи очекујемо одбацивање свега, одбацивање свих концепата, и националног, и верског… Веома често добијамо од њих потпуно другачије информације. Постоји неки нови генерацијски тренд који је у целини заклоњен иза патријархално утврђених стандарда. Они ригидно стоје иза традиционалних форми, а испред себе имају читав нови, дигитални свет у који ми улазимо попут аутостопера“, наводи Јелена Богавац.
Лик Слободана Милошевића играће Дејан Цицмиловић из Народног позоришта у Нишу, док је улога Мире Марковић поверена Ивани Ковачевић из ансамбла Народног позоришта Приштине с привременим седиштем у Грачаници. Остале улоге у представи играју млади глумци из театра у Грачаници и учесници у омладинским пројектима Битеф театра.
Неколико дана након премијере у Грачаници, представу ће моћи да погледа и београдска публика, а с обзиром на велико интересовање регионалних медија за овај комад, аутори верују да ће се он играти и на сценама суседних држава.
