Италијански редитељ, сценариста и књижевник је данас одржао радионицу за студенте и младе ауторе, учеснике филмског фестивала, на којој је говорио о свом стваралаштву, филмској поетици и уметничкој визији, с посебним освртом на телевизијску серију „Млади папа“, коју је снимио према сопственом сценарију.
„Мислим да биоскопска публика ишчезава. То је, заправо, прилика за нас редитеље да наставимо снимање филмова на други начин. Када је, рецимо, Дејвид Линч, снимао серију ’Твин Пикс‘, његова је намера била да широки круг гледалаца приближи уметничком филму. Телевизијске серије су нова шанса за режисере“, рекао је Сорентино.
Према његовим речима, гледање телевизијских серија је веома блиско читању књига, с обзиром на то да од гледалаца захтева време, посвећеност и концентрацију.
„Нисам љубитељ биоскопа пуног људи, обично у биоскоп одлазим у време када је сала празна, јер у пуној дворани има много буке, људи једу, пију…“, пожалио се Сорентино.
Прва сезона телевизијске серије „Млади папа“, коју је Сорентино снимио у продукцији телевизија Ејч-Би-О, Канал плус и Скај Атлантик, завршена је прошле године, а редитељ је најавио да ће публика ускоро бити у прилици да погледа и други циклус овог изванредног „телевизијског романа“, врло интелигентне приче о моћи, религији, љубави, људским слабостима и врлинама.
„За ову серију сам одабрао ликове који би могли да буду духовити, али се испоставило да сви они имају проблеме… Трудим се да направим нешто забавно, али ми људи онда кажу да је то прилично озбиљно. Ја, заправо, не умем да направим нешто што је смешно“, навео је редитељ.
Светац или монструм
Сорентинову визију поглавара Римокатоличке цркве, младог Американца беспрекорне биографије, чија ауторитативност и челична воља изазивају дилему да ли је реч о свецу или о монструму, оваплоћује изузетни Џуд Лоу. Једна од кључних улога у серији поверена је Дајан Китон, која игра сестру Мери, жену која је одгајила будућег свеца.
На питање има ли четрдесетседмогодишњи папа из серије нешто заједничко с актуелним поглаваром Римокатоличке цркве Фрањом, Сорентино је истакао да је реч о два потпуно супротна карактера. „Пије XIII нема ништа заједничко с папом Фрањом. Папа Фрања је левичар, мој папа има погледе који су блиски десници“, навео је Сорентино.
Редитељу је синоћ, на церемонији отварања 11. „Кустендорфа“, уручена награда „Дрво живота“, која се додељује за најбољи филм. Оснивач „Кустендорфа“, редитељ Емир Кустурица, истакао је том приликом да је Сорентино један од најбољих савремених редитеља, који вешто спаја наслеђе италијанског неореализма и француског новог таласа са сопственом оригиналном уметничком визијом.
Сорентинов следећи филм биће посвећен контроверзном италијанском политичару и телевизијском магнату Силвију Берлусконију.
„Волим да се бавим ликовима који су моћни, јер верујем да се иза те моћи увек крије велика меланхолија“, рекао је редитељ који је 2008. године снимио филм „Див“ о каријери још једног контроверзног италијанског премијера Ђулија Андреотија.
Говорећи о Берлусконију, Сорентино је истакао да није поклоник бившег италијанског премијера, али да се сада труди да разуме његову личност и карактер, како би га што верније приказао у филму.
На питање каква је била реакција Ватикана на његову телевизијску серију, Сорентино је истакао да се, након првобитног „мудрог ћутања“, Света столица ипак огласила поводом серије кроз позитивну критику новинара блиског овим круговима.
„Не знам какве су биле реакције гледалаца на друштвеним мрежама, мислим да није ни добро да се редитељ бави тиме након приказивања филма. Ватикан је у почетку ћутао, јер су они мудри и нису хтели да ми дају на важности. Ипак, пре неколико месеци, новинар близак Ватикану је писао веома позитивно о томе како су у серији представљени религија и однос цркве према људима“, рекао је Сорентино.
Италијански редитељ је додао да га, иако није верник, веома привлаче питања религије, јер верује да се права култура крије управо унутар ње.
Паоло Сорентино је славу стекао визуелно упечатљивим и тематско-мотивски комплексним филмским драмама. Његова остварења упоређују се с филмовима Федерика Фелинија и Микеланђела Антонионија. Оскара је добио за филм „Велика лепота“ (2013, а међу његовим остварењима су и „Последице љубави“ (2004), „Ово мора да је то место“ (2011) и „Младост“ (2015).
