Још од самита Г7 маја прошле године, када је немачка канцеларка Ангела Меркел изјавила да САД више нису поуздан партнер и поручила Европљанима да се уздају сами у себе, сличне поруке према којима водећа земља Европе треба „мање да рачуна на САД“ и „узме ствари у своје руке“ шаљу бројни немачки политичари.
Последњи међу њима, председавајући Минхенске конференције о безбедности Волфганг Ишингер, рекао је да је „у области безбедносне политике Немачка током претходних деценија била исувише пасивна и полагала наду у друге. Ми смо се ослањали на америчку заштиту, америчку војну помоћ, као да је то некакав богом дати природни закон. Дуго смо избегавали да користимо сопствене напоре".
У светлу ових изјава поставља се питање — може ли Немачка заиста да направи отклон од САД када је безбедносна ситуација у питању? Судећи према оценама аналитичара са којима је Спутњик разговарао, тешко да ће то бити случај.
Предраг Рајић из Центра за друштвену стабилност за Спутњик каже да је ситуација прилично јасна када је реч о односима, пре свега оним војним, између Немачке и САД.
„У овом моменту америчка војска је присутна у 36 војних база и инсталација на територији Немачке, док са друге стране немачка војска нема ниједну војну базу на територији Америке. Такође, САД су стална чланица СБ УН, нуклеарна сила и држава која има највећи војни буџет на свету, док Немачка није чланица СБ, није нуклеарна сила и њен војни буџет је далеко мањи од америчког, па чак и Европи није највећи. Заправо, Немачка је војно гледано инфериорна у односу на Британију и Француску, као и на Руску Федерацију и Кину. Дакле, ради се о држави која има изванредну економску моћ и тренутно је економски најразвијенија држава не само Европске уније већ и читавог европског континента, али са друге стране њена војна моћ не прати ону економску“, објашњава Рајић.
Тако је још од 1945. године, подсећа Рајић и напомиње да је то део нове безбедносне архитектуре са којом се наставило и након завршетка Хладног рата, све до данашњих дана.
„Сама чињеница да имате тај број америчких војника данас у Немачкој говори да та земља и нема превише избора у погледу овог односа, али и да Немачка, на крају крајева, прихвата ту ситуацију. Иако се господин Ишингер, након што је изашао из активних политичких вода, сада наглас пита: ’Зашто ми то радимо?‘, званични Берлин прихвата ту ситуацију и не види свој интерес у томе је мења. Ако бисте желели да постанете озбиљна војна сила, морате да уложите велика средства, а мислим да Немци на то гледају прагматично. Они на америчку војску на својој територији гледају као на некога ко је њихов НАТО савезник и ко им заправо гарантује неку врсту безбедности јер су део истог западног блока, па новац уместо на развој својих војних капацитета усмеравају на развој немачке привреде и повећање стандарда“, објашњава Рајић.
Како каже, Немачка ће тешко направити отклон од Америке и из још једног разлога.
„Треба имати у виду чињеницу да ће нову владу у Немачкој поново формирати Ангела Меркел и да ће у њој најутицајнија странка бити ЦДУ — партија која је једна од најпрозападнијих и најпроамеричкијих странака у самој Немачкој. Иако то често пролази некако ’испод радара‘, они то заиста јесу јер су либерали и ЦДУ две опције које су некако најотвореније за што тешњу сарадњу са Америком. Иако су немачки званичници често истицали забринутост због одређених назнака политике изолационизма код председника Трампа, амерички председник је очигледно решио да спољну политику препусти, у највећој мери, Стејт департменту и колегама из неоконзервативног крила републиканске партије које је изразито антиизолационистичко и изразито проинтервенционистичко, па мислим да ће се Берлин боље споразумевати управо са тим чиновницима Трампове администрације него са њим самим“, примећује Рајић.
Александар Камкин, виши научни сарадник Центра за германистику у оквиру Института Европе Руске академије наука, за Спутњик каже да су дискусије о издвајању европске и немачке безбедносне политике из делокруга САД постале све чешће у Немачкој.
„О томе је говорио и Мартин Шулц који је рекао да би америчко нуклеарно оружје требало уклонити са територије Немачке, као и да би требало формирати Сједињене Државе Европе. Сетимо се негативне реакције Немачке и на Трампове уцене поводом чувена 2 одсто које би свака држава чланица НАТО-а требало да издвоји од свог БДП-а за заједнички буџет Алијансе. Такође, ништа боље није прошла ни идеја о стварању европске војске. Дакле, сви ови пројекти и покушаји да се смањи контрола и удео Америке у безбедносној политици Европе и Немачке нису од јуче. У ЕУ, а посебно после потписивања Лисабонског споразума, постепено, ситним корацима али сигурно, Европа иде ка некаквој својој самосталнијој политици. ЕУ покушава да постане нешто више од пуког савеза заснованог на економских интересима, а у том смислу је стварање европске војске један од важних корака, где би председник ЕУ био и главнокомандујући тих оружаних снага“, каже Камкин.
Међутим, како каже, упркос реторици немачких званичника, отклон Немачке од САД се може засад само хипотетички разматрати.
„Док је на власти политички естаблишмент на челу са Ангелом Меркел, Макроном и свим осталим политичарима који подржавају евроатлантске организације и ћутке признају доминацију САД у економији, а посредно и у безбедносној политици, неће доћи до неких промена. Видимо и ширење система ПРО у Румунији и Пољској и пребацивање дела наоружања из Немачке у балтичке републике. То све говори да Американци немају намеру да напусте Европу, а то од њих, изгледа нико и не тражи“, истиче Камкин.
