На Западу се мало зна да је један од оснивача мировног процеса односно иницијатора „Конференција о безбедности и сарадњи“ 1975. године, које су резултирале Хелсиншким завршним актом и стварањем ОЕБС-а, био управо СССР. Хладни рат је током две деценије ометао потписивање Хелсиншког завршног акта, а Ишингер, чувени немачки дипломата, у овој околности види сличност са садашњом ситуацијом. Запад и Русија немају међусобно поверење.
„Како се каже, за танго је потребно двоје. Путин је својевремено 2001. године током свог говора у Бундестагу изјавио да жели на Запад. То се није десило. Још увек“, изјавио је Ишингер недавно и интервјуу за лист Немачког друштва за спољну политику.
Проширити Споразум о ликвидацији ракета средњег и малог домета
У разговору за Спутњик Ишингер је поновио основне тезе које је помињао и раније у интервјуу. Додуше, овог пута са додатним објашњењима. Па је тако, према његовим речима, Русија такође веома заинтересована да избегне урушавање европске безбедносне архитектуре. То се донекле тиче и Споразума о ликвидацији ракета средњег и малог домета. Ишингер сада полази од чињенице да је Русија „веома заинтересована“ да се одржи на снази (Споразум о ликвидацији ракета средњег и малог домета), овај врло важан документ који су тадашњи председници СССР-а и САД потписали 1987. године.
„У овом тренутку, Споразум се налази, да тако кажем, под обостраном ватром, јер се обе стране међусобно оптужују за нарушавање и непоштовање његових одредби. Занима ме како то да ни Руси ни Американци, као ни Европљани не показују већу заинтересованост да овај споразум не само остане на снази, већ и да буде обновљен и да му се додају нове потписнице“, сматра Ишингер и додаје да му се чини да би Русија била заинтересована да се овом споразуму прикључе на пример Индија, Кина и друге државе које имају атомско оружје.
„Тиме би се и у њиховом случају дефинисала права и обавезе, односно захтев да се одрекну одређених категорија оружја. По мом мишљењу, ако бисмо кључним питањима приступили креативно, могуће је да бисмо могли да нађемо области у којима би и америчка страна и Русија и ми Европљани могли да истакнемо заједничке интересе који заслужују преговоре на ту тему“, објаснио је Ишингер.
Наш саговорник истиче да је управо креативан приступ одиграо кључну улогу седамдесетих година прошлог века и омогућио да се превазиђе постојеће неповерење између Запада и Истока. Тада је дошло и до потписивања Хелсиншког завршног акта, који се до данас сматра једним од највећег достигнућа међународне дипломатије.
Ишингер подвлачи да је важан фактор успеха целог тог процеса тада била узајмна политичка воља и напори да ниједна страна не буде увређена током преговора и да се не дозволи да неко мора да губи сопствени идентитет зарад компромиса. Зато су уследили веома напети и тешки преговори, али су они били крунисани успехом.
Нешто слично Хелсиншком документу могло би и сада бити постигнуто, подвукао је Ишингер који се залаже за „стратешко стрпљење“ обе стране:
„То значи да ако сад одмах не можемо постићи успех, нека то остане за пролеће, а ако ни тад не нађемо заједничко и свима прихватљиво решење, нека одлука остане за јесен, па и за зиму или уопште за 2019. годину. Не сме се тек тако одустајати. То је управо најважнија лекција коју смо научили током такозваног Хелсиншког процеса и стварања ОЕБС-а. Мој тадашњи шеф Ханс Дитрих Геншер је говорио да нећемо устати од стола, па чак и ако неки други то ураде, који ће се, видевши да ми и даље седимо, ипак вратити на преговоре. Е, о томе се и сада ради“.
Морамо да порастемо и сазримо у области безбедносне политике
На питање да ли би Немачка могла да преузме улогу посредника у преговорима између Русије и САД, коју су током Хелсиншког процеса повремено играле такозване „несврстане земље“, Ишингер, као и многи други до сада, није могао да да једнозначан одговор. Па ипак, по његовом мишљењу, Немачка, мора играти активнију улогу на међународној сцени него што то сада чини:
„У области безбедносне политике Немачка је током претходних деценија била исувише пасивна и полагала наду у друге. Ми смо не ослањали на америчку заштиту, америчку војну помоћ, као да је то некакав богом дати природни закон. Дуго смо избегавали да користимо сопствене напоре и радили смо на томе да Европљани сами раде на сопственој безбедности.“
Ишингер закључује да Берлин мора чинити у овој области, не само као Немачка, него као део Европе и да требало би узети у обзир стабилност у сопственом окружењу.
„Не смемо дозволити да беспомоћно гледамо шта се дешава, као што је то био случај деведесетих у Босни и на Балкану. Чекали смо да се нешто само реши док на крају нису дошли Американци“, подвлачи Ишингер.
Председавајући Минхенске конференције о безбедности подвлачи да се исто десило и недавно током сукоба у Сирији, све док Сергеј Лавров и Џон Кери нису сазвали конференцију. Ишингер истиче да Немачка мора да „порасте и да сазри“, али и да се еманципује у питањима безбедносне политике. Што не значи, како објашњава наш саговорник, да би Берлин требало да буде агресивнији, него активнији у спровођењу безбедносне политике и да развија сопствене вештине.
