Француски и немачки посланици усвојили су заједничку резолуцију у којој од својих влада траже да „прилагоде основне принципе Јелисејског споразума“ како би се одговорило на „нове изазове глобализације“. Међу тим изазовима, како је објаснио председник Бундестага Волфганг Шојбле, јесу миграције у свету, опасности од међународног тероризма, оружани сукоби на спољним границама Европе, притисак ауторитарних режима и сепаратистичких тежњи, као и развој међународних финансијских тржишта.
Александар Гајић, аналитичар Института за европске студије, за Спутњик каже да ова резолуција има политички значај средњег домета, будући да се мора посматрати у контексту политичких дешавања унутар Немачке и немачко-француских односа. У Берлину, како каже, није формирана влада још од избора и ово је један од начина да се парламентарна већина која је у фази конституисања и на тај начин огласи и пошаље спољнополитичку поруку да је осовина Берлин–Париз кључна за функционисање и будућу трансформацију Европске уније.
„Оцене опасности које прете спољним границама Уније, стављене у контекст заједно са мигрантима, тероризмом и ауторитарним режимима, требало би да разумемо као колоквијални израз који позива на јачање спољне и безбедносне политике ЕУ, где би Француска и Немачка хтеле да буду тај мотор који би ЕУ коначно донео јединствену и значајнију спољно-безбедносну политику. Тако да они, на неки начин, понављају оне оцене из резолуције Европског парламента из јесени 2016. године, не би ли реафирмисали ту идеју о стварању озбиљне спољне и безбедносне политике ЕУ, која је суштински мањкава и не постоји“, оцењује Гајић.
Он подсећа да су ову иницијативу започеле Немачка и Француска 2016. године, односно годину дана раније, након „брегзита“, али због серије терористичких напада пала је у други план.
„Што се тиче сегмента у коме се спомињу претње везане за спољне границе Европске уније, ауторитарни режими и сепаратизам, то се односи на цео обод Европске уније, а не само на источну страну, како би то неко могао да посматра везано, рецимо, за Украјину. То се пре свега односи на јужни обод Медитерана, сукобе на простору Либије, Северне Африке, мигрантски талас, па и на простор Западног Балкана где између појединих држава постоје међуетничке тензије, па се у том контексту позива на јачање спољне и безбедносне политике. Немачка и Француска покушавају да актуелизују ту идеју, пре свега зарад сопствених интереса и осећаја да ће на тај начин пружити један покушај ревитализације ЕУ која је у најдубљој кризи, али и одагнати сваку сумњу у то да ли су оне, унутар себе самих, способне да ту кризу превазиђу“, сматра Гајић.
Међутим, напомиње наш саговорник, дуг је пут до реализације идеје стварања заједничке спољне и безбедносне политике целе ЕУ, кроз приближавање Немачке и Француске.
„Те земље су и у претходном периоду наилазиле на опструкције европских земаља, попут Велике Британије, док је она била пуноправна чланица ЕУ, али и након тога, од земаља јужног обода, пре свега оних које су потписале Атинску декларацију која се оштро супротстављала таквим тенденцијама и тражила да се тај сиромашни југ Европе постави на другачији начин и не дозволи да постане пуки објекат. Тако да су заправо те унутрашње тензије у ЕУ, које се потпомажу од споља, а знамо да Сједињене Америчке Државе не гледају благонаклоно на стварање самосталне спољне и безбедносне политике Европске уније, представљају те отежавајуће факторе који онемогућавају да овакве жеље, каквим их видимо у овој одлуци парламентарних скупштина Француске и Немачке, икада заживе. Дакле, будућност ове идеје је крајње неизвесна, односно да ли ће и у ком облику бити остварена“, истиче Гајић.
Према његовом мишљењу, много веће шансе за успех имају друге ствари које се помињу у немачко-француској декларацији, попут сарадње двеју земаља везане за прекограничне области, обнављање инфраструктуре, билингвалне школе, дигитализацију информација, као и заједнички пројекти које имају у погледу њихове унутрашње безбедности, стварања вештачке интелигенције и сарадње војних индустрија Немачке и Француске везано за извоз оружја.
