Од чувене тријаде Велике француске револуције, „Слобода, једнакост и братство“, нема ни трага једнакости у свету. Најбогатији постају још богатији, а већина сиромашних остаје сиромашна.
Уочи отварања Светског економског форума у Давосу, организација „Оксфам“ објавила је још један извештај о имовини богатства и сиромаштва на планети. У овом извештају посебно се истиче да је имовина најбогатијих људи на свету 2017. године поново порасла: сада само један одсто светске популације поседује 82 одсто укупног богатства. Чини се да би тако и требало да буде — уз раст глобалне економије за мање од три одсто, људи би требало да постану богатији. Међутим, имовина 3,7 милијарди становника планете остала је непромењена. Штавише, богати су се богатили и када је раст светске економије успорио.
Укупно богатство доларских милијардера од 2010. године повећало се за 13 одсто, а њихово богатство порасло је шест пута брже од плата обичних радника и запослених широм света, пише руски портал „Газета“.
То јест, засад овај тренд не зависи од природе политичке структуре и животног стандарда држава — у демократијама и диктатурама, републикама и монархијама, у државама у којима се води рат и код оних које вековима не знају за ратове (постоје и такве) свеједно постоји подела на сиромашне и богате. При чему богати настављају да се богате брже од сиромашних.
Средином јануара прошле године, „Оксфам“ је објавио извештај из ког произлази да се капитал осам најбогатијих становника планете и 50 одсто човечанства изједначио. Према експертским проценама, укупна „имовина“ 3,6 милијарди најсиромашнијих људи на свету износила је око 426 милијарди долара — у просеку 118 долара по особи. Истих тих 426 милијарди долара крајем 2016. године процењено је да је једнако имовини осам најбогатијих људи на свету: Била Гејтса (75 милијарди долара), Амансија Ортеге (шпански милијардер, власник компаније „Зара“, 67 милијарди долара), Ворена Бафета 60,8 милијарди долара), Карлоса Слима (мексички милијардер либанског порекла, 50 милијарди долара), Џефа Безоса 45,2 милијарде долара), Марка Закерберга (44,6 милијарди долара), Лерија Елисона (43,6 милијарди долара) и Мајкла Блумберга (40 милијарди долара). У овој осморки је шест Американаца и ниједан Рус, иако се Руси по броју доларских милијардера налазе међу светским лидерима.
Трендови у расподели сиромаштва и богатства у Русији не разликују се много од светских. Разлика у приходима од 10 одсто најсиромашнијих и 10 одсто најбогатијих Руса, према подацима „Росстата“ (служба за статистику) у првој половини 2017. године (засад су ово најсвежији подаци) је 14,3 пута. Ово није највећа подела на свету, али је прилично значајна. У економски развијенијим земљама она је мања. Према прошлогодишњем рејтингу руског издања часописа „Форбс“ (за 2017. рејтинг још није доступан), укупна имовина 200 најбогатијих бизнисмена у Русији је 2016. године порасла за сто милијарди долара — на 460 милијарди долара.
Због чега богати постају богатији, а сиромашни се не богате? Аутори извештаја „Оксфама“ сматрају да добростојећи становници планете постају богатији на рачун погоршања радних услова за раднике и запослене. Истовремено са смањењем радничких права расте утицај великог бизниса на доношење владиних одлука, а такође се повећавају исплате главним акционарима.
Власници великих компанија користећи степен утицаја унутар својих земаља и транснационалну природу пословања, свуда диктирају правила игре државним властима. Истовремено, потрошња у свету свугде и доследно расте, а велике компаније успешно експлоатишу јефтину радну снагу.
Пошто проблем незапослености нигде није у потпуности решен, а стопа наталитета у свету, иако много мања него у првој половини двадесетог века, наставља да расте, конкуренција за радна места је велика. То омогућава власницима компанија да диктирају своје услове и у исплаћивању зарада.
Неке успехе у борби са сиромаштвом (иначе, ово је један од главних званично проглашених задатака рада Организације уједињених нација, заједно са врло неуспешним покушајима да зауставе међународне и локалне оружане сукобе) човечанство ипак има. Конкретно, 1990. године 1,85 милијарди људи или 35 одсто светске популације живело је испод границе екстремног сиромаштва. Међутим, од деведесетих година, глобално сиромаштво брзо се смањило и у апсолутном и у релативном смислу. Према подацима за 2013. годину, број људи који живе у крајњем сиромаштву је већ био 767 милиона људи, али то је и даље више од 10 одсто светске популације.
Наравно, изузетно је тешко решити проблем сиромаштва, а нарочито социјалних подела на глобалном нивоу.
Повремено део проблема сиромаштва решава велика хуманитарна организација — међу најбогатијим људима на планети готово сви се у већој или мањој мери баве помагањем сиромашнима. Али, јасно је да, док год постоји усмереност на раст потрошње глобалне економије и оштра неједнакост на нивоу економског развоја држава, највећа предузећа ће наставити да експлоатишу јефтину радну снагу у заосталим земљама.
Управо због тога глобалне међународне организације имају за циљ такозвани инклузивни економски раст, тј. постепено изједначавање (тачније, приближавање) главних показатеља развоја у сиромашним и богатим земљама, при чему, наравно, не на нивоу сиромашних.
Пошто проблем неједнакости не може да се реши насилним методама, човечанство мора научити да демонстрира висок ниво свести и координацију напора држава, најбогатијих бизнисмена и међународних институција. И да настави да се бори против сиромаштва на планетарном нивоу. Ако је у последњих 30 година број сиромашних на свету смањен за више од половине, постоје шансе да се постепено из сиромаштва извуче готово сви становници планете. Али ни то не значи да ће богати престати да се брже богате од сиромашних. Социјална једнакост, чак и да је у принципу остварива, није могућа као једнакост прихода, већ као релативна једнакост могућности.
