Замолићу председника Србије Александра Вучића да питање расправе о Косову не одваја од питања статуса Српске, поручио је Милорад Додик, председник Републике Српске. Својевремено је и бивши премијер Зоран Ђинђић помињао сличну паралелу, а и Спутњиков саговорник Драгомир Анђелковић констатовао је да, уколико причамо о Косову и евентуалној подели, онда паралелно морамо причати и о Републици Српској и њеном праву на самоопредељење и исто тако да се отвори на међународним основама питање српског народа у Црној Гори, где је изложен идентитетској дискриминацији, па и идентитетском геноциду.
Колико је решавање питање Косова и Метохије могуће решавати заједно са питањем Републике Српске?
Сијамски близанци
Та два питања су према мишљењу искусног дипломате Владислава Јовановића индиректно повезана, због тога што се принцип непромењивости граница заснива на завршном акту Хелсинкија и што се принцип авнојевских граница, односно непромењивости граница, заснива на одлукама Бадинтерове арбитражне комисије међународне мировне конференције о Југославији.
„Кад је у питању Србија та граница је измењена низом противзаконитих аката од стране западних сила и произвели су квазидржаву, оправдавајући то неком посебношћу. Посебност је само у кршењу тих кључних правила међународног права о којима сам говорио, а не у било чему другом. А с друге стране, дејтонска Босна и Херцеговина се проглашава недодирљивом, јер је то тако речено у Дејтону. Све би то било у реду кад не би била додирљива и промењива граница Србије“, конкретан је Јовановић за Спутњик.
Према томе, напомиње он, овде имамо два различита решења у вези са истим ставовима међународног права и та два решења не могу вечито да буду један поред другог, већ на неки начин морају да се усагласе.
„И због тога би се могло рећи да су Косово и Метохија и Република Српска нека врста сијамских близанаца проистеклих из различитих ставова западних сила у односу на те базичне међународне документе. Тако да би се, ако бисмо даље ишли са тим размишљањем, могло рећи да се Република Српска најбоље брани преко Косова и обрнуто, да се дејтонска Босна и Херцеговина најбоље брани непризнавањем Косова и признавањем територијалног интегритета и суверенитета Србије“, резонује Јовановић.
Међутим, указује он, имамо различита понашања, попут Бакира Изетбеговића, који, како каже, чезне за признавањем такозване државе Косово, а истовремено изазива судбину, јер би такав преседан могао да се окрене као бумеранг против његових схватања о непромењивости граница Босне и Херцеговине.
Новинар и књижевник Мухарем Баздуљ подсећа да је сличне предлоге имао и Младен Иванић кад је био премијер Републике Српске раних двехиљадитих, али је на становишту да је за постављање те паралеле заправо касно, јер је Косово једнострано прогласило независност коју је признало преко стотинак земља.
„То се могло користити из српске перспективе као нека врста адута. Међутим, данас су те две ствари различите. Код Косова се, реално, осим идеје независности не помиње нека алтернатива, док код Републике Српске с једне стране постоји могућност која је најреалнија за одржавање статуса кво и аутономије каква је одобрена у Дејтону, а са друге стране постоје две крајности. Једна је идеја о евентуалној сецесији, а друга је идеја о укидању или потпуној централизацији“, анализира Баздуљ.
Баздуљ напомиње да ту ситуацију најпре може да гледа тако што ће рећи да се притисци на Србију из Брисела, Берлина или са запада врше тако да она мора бити кооперативна на два фронта, од којих је један Косово, а други Босна и Херцеговина, односно Република Српска. Баздуљ резонује да председник Александар Вучић, евентуално, може да постави ситуацију тако што ће рећи — ако попустим на једном, нека ми се да мало маневарског простора на другом.
„Зато кажем да, на неки начин, то може да се постави унутар исте једначине. Али, не у смислу паралелизма, него у смислу спремности на компромис или спремности на попуштање на једном фронту, што може да значи да се на другом ’фронту‘ добије више маневарског простора“, појашњава своје становиште Баздуљ.
Да ли ће у будућности остати статус кво или ће ипак доћи до промена граница на Балкану, према мишљењу Владислава Јовановића, зависи од тога шта западне силе очекују од Србије и на шта је Србија у том смислу спремна.
„Ако је она спремна да чврсто брани своје уставне позиције о целокупности државне територије, онда неће доћи до таквих крупних промена. А да ли ће запад због тога да ускрати подршку Србије за улазак у ЕУ, то је ствар запада да процени да ли му је то у интересу или не“, сматра Јовановић.
Уколико би Србија из било којих разлога правила уступак према питању Косова и Метохије, у смислу директног или индиректног прихватања новог стања ствари, то према Јовановићевом мишљењу не би користило укупној позицији Србије, а довело би до незадовољства других саставних делова осталих држава, не само на Балкану, него и у Европи и шире.
„Створио би се преседан на који би сви други могли да се позивају да се од једне међународно признате чланице УН може откинути један део територије под неким лажним изговорима и да то остане без последица. Једноставно, није могуће да то остане без последица“, закључује Јовановић.
