Какву нам политику и намере Вашингтона најављују стратегије Доналда Трампа и његовог министра одбране, Бесног Пса Џима Метиса? Да ли су ово документи каквима би била задовољна и Хилари Клинтон? Шта тачно може Америка да уради како би обуздала Русију и Кину, и како ће ове две силе у успону на то реаговати?
У „Новом Спутњик поретку“ о овим су питањима говорили публициста Срђа Трифковић и историчар Саша Адамовић.
Коментаришући сиже Националне стратегије одбране исписан на 11 страница — сам документ класификован је као „строго поверљив“ и није објављен — Срђа Трифковић оцењује да је „децембарска Национална безбедносна статегија и могла да буде отписана као бирократски документ који је имао више декларативни него оперативни карактер“, али да би „Национална стратегија одбране требало да има и конкретне последице“.
Њена главна карактеристика је, напомиње Трифковић, „да Америка не само да се не одриче глобалне доминације комплетног спектра, већ је враћа на велика врата као главни циљ“.
Илустративно је, каже „Спутњиков“ саговорник, „да се Русија проглашава за непријатеља зато што окружење на Блиском истоку настоји да прилагоди својим интересима. Па, спољна политика сваке земље на свету тежи да свако окружење прилагоди својим интересима. Имплицитна порука овог документа је да било који покушај било које силе, на било којој тачки земаљске кугле, прилагоди својим а не америчким интересима, представља претњу Америци“.
Други значајан елемент је, додаје Трифковић, да је Кина апострофирана као амерички непријатељ још и више него Русија: „Иако су САД и Кина по одређеним параметрима већ изједначене по економској моћи, америчка сила, која је у релативном опадању, и даље покушава да се понаша као да њена доминација представља датост“.
„Кину је Доналд Трамп још током своје председничке кампање проглашавао за супарника, па и непријатеља“, подсећа Саша Адамовић. „Сада је, међутим, и Русија, уз Кину, проглашена за ’ревизионистичку‘ силу, иако првобитне Трампова намере нису ишле у том правцу. Он није желео да од Русије прави непријатеља, али је од првог тренутка у Белој кући подриван, остао је и без неколико важних сарадника… Спрега неоконзервативаца и либералних интервенциониста учинила је све да би подрила његову спољнополитичку агенду према Русији“.
Већ на почетку документа наводи се да ће војне снаге, као „традиционално оруђе дипломатије“, бити ојачане како би амерички председник и дипломате могли да преговарају са позиције снаге. „Свима треба да буде јасно“, рекао је министар одбране који има надимак Бесни Пас, да ће „наша војска победити ако наша дипломатија не успе“.
Руски шеф дипломатије Сергеј Лавров овакву је ратоборну реторику описао као вредну жаљења јер Вашингтон, „уместо да води нормалан дијалог ослоњен на међународно право, покушава да докаже своје лидерство употребом конфронтативних концепата и стратегија“…
„Ствари се мењају да би остале исте… Прошло је четврт века откако је тадашња државна секретарка Медлин Обрајт упитала: ’Која је сврха ових предивних оружаних снага које имамо ако их не користимо?!‘“, коментарише Срђа Трифковић. „Ово је наставак оног погледа на свет који су имале и претходне администрације, а Трамп је олако допустио да превладају такозвани ’пунолетници‘, то јест, припадници вашингтонског естаблишмента. Он је инстинктивно осећао да нешто не ваља и са концептом глобалне империје, и са НАТО-ом, који је назвао ’застарелим‘, а у овом документу говори се о даљем јачању његове улоге и о Америци као глобалном хегемону и ’светионику‘ који треба да обасја читав свет, што је све потпуно супротно ономе за шта се Трамп залагао“.
И заиста, америчка одбрамбена стратегија не говори само о одбрани америчке територије, чему не би имало шта да се приговори јер је то и право и обавеза сваке државе, већ говори о „очувању утицаја“ Америке у читавом свету и „обезбеђивању повољног баланса снага“ зарад оног светског поретка који је Америци по вољи, а то је, наравно, поредак у коме је она доминантна светска сила.
„Све то вероватно звучи привлачно у Вашингтону, али велико је питање да ли је оствариво“, каже Саша Адамовић, напомињући да је реч о „документу који не охрабрује“, чак и ако, како наводи, и даље постоји могућност да се у првој години мандата амерички председник „посветио борби за пуко преживљавање, а да би у наредној години могао да узврати ударац и крене у спровођење својих предизборних обећања“.
Шта је то што конкретно можемо да очекујемо од Америке, имајући у виду конфронтативан однос према Русији и Кини, које нису само назване „ревизионистичким силама“ већ и „централном претњом просперитету и безбедности САД“?
Срђа Трифковић: „Можемо да очекујемо даље наоружавање Украјине, на Блиском истоку ће наоружавање курдских формација прерасти у трајно америчко војно присуство на североистоку Сирије, а главни тест биће покушај обуздавања Кине, од Јапана преко Јужне Кореје и Јужног кинеског мора до Вијетнама и Индије, која је све ближа Сједињеним Државама“.
Како ће, с друге стране, реаговати Русија и Кина? Војни аташе Кине у Русији, генерал-мајор Куи Јанвеј, рекао је да ове две земље „морају заједно да се супротставе притиску Сједињених Америчких Држава“, које Русију настоје да обуздају у Европи, а Кину у Азији…
Подсећајући да је у Вашингтону већ упаљена црвена лампица због економског успона Кине и да се чак говорило и о рату као неминовности, те да се „Русија заиста вратила на светску сцену, и прошло је оно време њеног потцењивања као пуке регионалне силе“, Саша Адамовић закључује: „Ако вас нека стратегија таргетира као непријатеље, као што је ова учинила с Кином и Русијом, онда је здраворазумски закључак да ће те две таргетиране државе да пронађу заједничке интересе у одбрани од те претње. У сваком сучају, пред нама је једно изузетно занимљиво време, и само да не буде по оној клетви, дабогда живели у занимљивим временима…“
