У поређењу са шампињоном, који расте на ђубривима и неопходан му је хемијски третман, буковача хоће здраву средину и не подноси прскање — и кап воде је погубна за њу.
„Најисплативије је радити код куће, у подруму, штали, гаражи. Није посао од кога се можеш обогатити, али можеш пристојно да живиш“, прича Благоје Радишић, пензионисани ватрогасац из Ужица који се посветио производњи буковаче.
Благоје Радишић гаји буковаче у златиборском селу Трипкова, а оне успевају и у подрумима, шупама, гаражама.
У Ужицу је загађен ваздух који ова печурка не трпи, па Радишић ради у златиборском селу Трипкова. На дрвету, пању, талогу од кафе — на разним подлогама се узгаја, а Благоје то чини у џаковима са чистом сламом. Пуњење врећа системом ред сламе, ред семена је, ако се ради ручно, најтежи посао, јер материјал треба густо сабити да би џак био идеалне тежине — између 16 и 18 килограма. „Да бих олакшао себи, направио сам просту машину за сабијање“, каже Радишић.
Џакови се двадесетак дана, поређани тако да се не додирују, држе у тамној просторији у којој се дозира проветравање на температури од 20 до 22 степена Целзијуса. Кад вреће побеле од жилица печурки, селе се у другу просторију и каче једна изнад друге.
„Ту се светлошћу симулира смена дана и ноћи, пушта се свеж ваздух, идеална температура је од 15 до 18 степени. Битна је влага која се убацује воденом маглом или влажењем пода. После пет до седам дана почиње да расте прво коло, а за брање треба сачекати још који дан. У три исплатива кола набере се печурака 20 до 30 процената од тежине џака, 3-5 килограма“, објашњава Радишић и додаје да један производни циклус траје три месеца, а потом се каче нови џакови.
Срђан Лазић и Ана Цветић из Ужица су овог лета експериментално почели да гаје буковаче у тури од стотинак џакова. Већ у новембру су закупили халу од 400 квадрата на брду Горња Пора изнад ужичке котлине. „Уложили смо 4.000-5.000 евра, исплатиће се за неколико месеци“, каже Лазић.
„Кренули смо са 250 џакова, а како се тржиште отварало, сваке недеље смо убацивали по још толико. У првом колу смо имали 2,7 килограма по џаку, а од наредна два очекујемо по пет килограма. Сада имамо 1.050 врећа, а запослили смо и два радника“, прича Срђан Лазић.
Он не сабија џакове сâм, већ их купује од Радишића за 350 динара, мало скупље од килограма буковаче. „Уложили смо између четири и пет хиљада евра. С обзиром на то да планирамо проширење, још немамо калкулацију за колико ће се инвестиција отплатили, али свакако то неће бити дуже од неколико месеци“, објашњава Лазић.
Улагање на 20 квадрата 1.500 евра
Благоје Радишић каже да је за буковачу, као скроман породични посао, потребна просторија од 20 квадрата у коју може да стане 100 врећа. Од ове количине се заради месечно 500 евра, а инвестирано се врати за три месеца.
„Улагање за ове услове кошта 1.500 евра. Ту подразумевам машине за сецкање и сабијање сламе, казан за кување сламе, систем за качење џакова, вентилатор, апаратуру за влажење, жичани кавез у коме се слама кува као у фритези и дизалицу за њега“, прича он.
Гљиве представљају посебан облик живота на Земљи, имају животињски састав ћелије, расту као биљке, а спадају у засебне, еукариотске организме.
Међутим, генетичке студије су показале да су гљиве сличније животињама, него биљкама.
Извор: Блиц
