Председник Србије Александар Вучић ће 12. и 13. фебруара „у најбољој вери“ отићи у Хрватску са жељом да он и председница Колинда Грабар Китаровић „нешто ураде за нашу децу и нашу будућност“. Лошије од тренутног стања не може да буде, може да буде само боље, рекао је Вучић, прихватајући позив Китаровићеве да посети Хрватску.
А у покушају да у позиву објасни отворена питања, председница Хрватске је навела да се „ове године навршава 100 година од завршетка Првог светског рата, откада почиње столеће међусобних спорова и сукоба“. Свесно или не, да ли је у намери да образложи позив на „примирје“ Китаровићева у целу причу убацила црв сумње у искреност позива својим историјским натукницама? Значи ли то да је и живот у заједничкој држави био изнуђен и лош, гори и од гледања Срба и Хрвата преко нишана током Првог светског рата?
Хрватски историчар и професор Филозофског факултета Свеучилишта у Загребу Хрвоје Класић за Спутњик каже да поздравља сваки разговор и сваку сарадњу између хрватских и српских политичара, економиста, интелектуалаца, посебно између хрватског и српског народа. Он је, ипак, нагласио да мора да реагује на оно што је изјавила председница Хрватске, како каже, што због оних који су живели у прошлом веку у заједничкој држави, а посебно због оних који нису, или су се родили пред крај тог века.
„Оно што ме посебно жалости је то што се период од 1918. до распада Југославије, током постојања и једне и друге (Југославије), своди на период сукоба. Пре свега, Хрвати су у заједницу са Србима и осталим јужнословенским народима ушли зато што је то тада управо за Хрвате било најбоље могуће решење. Имајући у виду где су били до 1918. године и шта би се догодило са територијом на којој су живели Хрвати, да је Италији дато оно што је обећано, питање је како би Хрватска икада у будућности изгледала“, каже Класић.
Он не мисли да је живот у тој заједници био идеалан и да се у свакој ситуацији показао као добро решење, али да ипак треба имати на уму да је улазак у Југославију био најбољи могући сценарио за Хрвате.
„Стварно би било погрешно, без обзира на све лоше тренутке, па и бруталне, да се тај век и та држава ипак гледају само кроз сукобе. Нажалост то говори само о томе како се у Хрватској суочавају са прошлошћу. Југославија покушава да се заборави и негира се њено постојање и дешава се оно што стално критикујем, да на 20. век гледамо стално кроз призму почетка деведесетих година прошлог века и да се сам рат и страдања у рату користе да би се оцењивали и процењивали цео 20. век и цела Југославија“, каже Класић.
Он подсећа да су везе Хрвата и Срба имале разне облике и пре 1918. године. Срби су народ који вековима живи на подручју данашње Хрватске, али су постојали и односи са Србима у Србији и с времена на време били доста јаки и пре 1918. године.
Уз то, Класић сматра да су Хрвати и Срби у низу ситуација показали да могу да сарађују. И у НОБ-у, и у изградњи земље, и у њеном вођењу, али и на оном, што би се рекло, најнижем нивоу, што се колоквијално назива мешовитим браковима, напомиње хрватски историчар.
На основу историјских квалификација у позиву хрватске председнице, историчар и академик Василије Крестић за Спутњик каже да би се могло закључити да она не познаје довољно историју српско-хрватских односа. Сукоби не почињу после Првог светског рата, него се тада настављају, каже тај академик, истичући да су они и током 19. века и те како били озбиљни и размимоилазили су се у многим стварима.
„Председница би морала мало да проучи историју српско-хрватских односа, а не овако да каже да је Југославија била камен спотицања“, каже тај историчар, који је вишедеценијски научни рад посветио управо српско-хрватским односима. Он напомиње да су Срби и Хрвати ушли у Југославију са различитим ставовима о уједињењу и о заједничкој држави.
„Не може се говорити о 100 година сукоба и спорова, јер не можете уопштавати ствари и казати да су сви Хрвати били апсолутно искључиви и антисрпски расположени, јер је међу њим било и те како рационалних, паметних и југословенски опредељених људи“, каже Крестић, али и не спори да ти односи у оквирима Југославије од 1918, па до распада 1941. године нису били добри.
Историчари су, каже, дали одговоре на питања о узроцима тих сукоба и ко их је производио, али о томе и даље постоје крајње супротни ставови Београда и Загреба. Они се не могу лако превазићи због, наводи Крестић, искључивости хрватске политике.
Ипак, додаје, ниједан паметан човек, без обзира да ли био Србин или Хрват, не би имао ништа против тога да се ти односи изгладе и да се успоставе добри односи. Он, међутим, сматра да се поставља питање да ли су сазрели услови за то и шта је то што смета њиховом успостављању.
„Бојим се да ће проћи још много воде и Савом и Дунавом док не нестану те суштинске разлике у многим битним питањима Срба и Хрвата“, оценио је Крестић.
„Не можете имати добре односе ако је у Хрватској један Анте Старчевић отац домовине, а у Србији је он један од твораца геноцидне политике Хрватске према Србима. Или сада да ли је последњи рат у Хрватској био одбрамбени, а Србија агресор, и ко је разрушио Југославију? То су антиподи, две политике које се узајамно искључују, где нема споразума. А таквих антипода, проблема, у српским и хрватским односима имате много, где се у овом тренутку не може наћи заједнички став и не могу се превазићи“, указује Крестић.
Ако не можете да поднесете табле исписане ћирилицом, ако не можете да поднесете то што број Срба у Хрватској још није сведен на ону „ништицу“, како је то желео Фрањо Туђман, ако, за разлику од хрватских инвестиција у Србији, ниједна српска фирма нема дозвољен приступ хрватском тржишту, које добре односе можете да очекујете и могућности да се споразумете, скептичан је члан Српске академије наука и уметности.
Коментаришући чињеницу да је позив Китаровићеве стигао само пар дана пошто је Србији уручена протестна нота Хрватске због тога што је у УН организовала изложбу о усташком концентрационом логору у Јасеновцу, Класић каже да она говори о доста тога.
„С једне стране, чини ми се да је председница почела да води предизборну кампању, иако има још доста до краја свог мандата. На то упућује најновија вест у медијима да је амерички амбасадор похвалио тај гест. Она, дакле, сада покушава да се наметне и као лидер у региону. Недавно је била у БиХ, сада позива Вучића“, подсећа професор Свеучилишта у Загребу.
Према његовој оцени, то говори и о односима на релацији Влада-председник.
„Односи Пленковић-Китаровићева нису баш најбољи, нису добро искоординисани, а томе у прилог иде и чињеница да једна полуга власти заоштрава односе и даје ноте, а друга полуга позива председника Србије у посету. И када су односи на најнижем нивоу треба разговарати, али ми се чини да је ово подједнако изненадило све актере у овој причи и у Србији и у Хрватској“, изјавио је Класић за Спутњик.
Према мишљењу Василија Крестића, позив председнику Србије је дошао одмах после протестне ноте због изложбе о Јасеновцу зато што су у Хрватској увидели да су направили велику грешку и да су се оклизнули на терену где нису положили дипломатски испит.
„Не може се порећи геноцид над Србима у Хрватској како су они желели да га превиде. Цео свет је са том изложбом у УН то увидео и мислим да су они можда добили и неке подуке од оних који су им ментори да мало смире лопту и да покажу да су спремни и на неко уступање“, каже тај историчар.
Он позив види и као добар тактички потез Хрватске која жели да покаже како она није искључива и како не желе да заоштрава односе. Знајући вишевековну хрватску историју и хрватско-српске односе, бојим се, каже Крестић за Спутњик, да је све то једна политичка и дипломатска игра.
