Ипак, оно што је овим поводом саопштено, представља неодољив позив за коментар.
Амбасадор Вујовић се начекао да коментарише мировне преговоре у Дејтону. Готово четврт вијека. Он је тада био шеф мисије СР Југославије у Вашингтону и пружао је логистичку подршку преговарачкој делегацији. То је урадио сјајно, али је радио само то. Онај који је, по сопственом исказу, доносио папире шефу делегације, тешко да има права да коментарише у стилу: „Слободан Милошевић је сјајан тактичар, али много сиромашан стратег“. Вјероватно у односу на доказане стратешке способности амбасадора Вујовића. Или, у наставку, он тврди да Слободан Милошевић није знао да преговара са Сајрусом Венсом и лордом Дејвидом Овеном са којима је проводио мјесеце у разговорима у Београду, Женеви, Бриселу… Амбасадор Вујовић је сазнао све о њима током једног ручка, када их је непосредно упознао у присуству једном америчког новинара.
Небојша Вујовић није учествовао у преговорима, али тврди да зна како је то Милошевић радио. Он посебно говори о преговорима о дистрикту Сарајево, који су се, наводно, одвијали пред његовим очима. Нажалост, то није тачно. То тврдим као непосредни учесник тих преговора и као аутор књиге „Правила ћутања“ (Београд, 2004. године, стр. 193-221) гдје је детаљно описан ток преговора. Са тим текстом је био упознат и у цјелости сагласан и шеф заједничке делегације Слободан Милошевић. Тада је боравио у затвору Трибунала у Хагу.
Амбасадор Вујовић је заборавио да је прави хит у Дејтону био тзв. „Патријархов споразум“. До њега се дошло на састанцима руководства СР Југославије и Републике Српске (24. и 29. августа 1995. године) у драматичним приликама и ноћним сатима. У трајној неслози, пресудио је глас патријарха Павла који је први потписао документ којим је Слободан Милошевић, шеф заједничке делегације имао „златни глас“ у одлучивању, односно највећу одговорност у преговорима. Ово је био суштински предуслов за заказивање преговора у Дејтону. Тек послије „Патријарховог споразума“ почеле су припреме за Дејтон.
Сходно одговорностима које је носио, Слободану Милошевићу припадају и највеће заслуге за успјех плана који је донио и одржао мир у БИХ. Свој је посао обавио на бриљантан начин, иако му неки (накнадно) одричу стратешке способности.
Али, искрено, не замјерам Небојши Вујовићу. Таква доза претенциозности код мене изазива поштовање. Понекад и завист. Сматрам да уколико је добронамјерна, а надам се да јесте, не мора бити шкодљива.
Учествовао сам у свим мировним преговорима и иницијативама тих бурних година, од 1991. до истека 1995. године. Ни сам не знам колико сам пута разговарао са лордом Карингтоном, Сајрусом Венсом, лордом Овеном, Торвалдом Столтенбергом, Ричардом Холбруком…
Годинама након престанка бављења политиком, на једом скупу у Источном Сарајеву, обратио ми се момак из повеликог друштва у којем сам и сам био.
Сјећам ли га се, питао је. Магловито!
Он је био у мом обезбјеђењу, истина „трећи прстен“. Сада се мало разбистрило!
А, сјећам ли се када је лорд Овен долазио на преговоре у вилу „Горица“ у Подгорици? Е, то сам већ потпуно памтио.
„А знаш ли како сам га ја, док је био у пролазу, посјекао погледом, па те питам да ти се није, можда, пожалио на мене?“, објаснио ми је сврху обраћања.
„Јесте, пријатељу“, одговорих му пред свима, „још са врата ме је питао: ’Ко је онај човјек који ме тако посјече погледом?‘“. Дуго ми је требало да га умирим и да пређемо на другу тему.
Мој се саговорник поносно усправио. Иронија га је промашила и одлетјела кроз отворени прозор.
Црногорци баш знају да буду претенциозни. Матија Бећковић је одавно и са добрим разлозима написао: „Црногорци су са Богом на Ти“.
Мада, ипак у свему треба имати мјеру.
