Кад је реч о извињењима у име држава и народа, напомиње за Спутњик историчар Предраг Марковић, ту има пуно политичке манипулације и пребацивања кривице на једну страну.
„Заиста је тешко прихватити да је у том сложеном грађанском рату само Србија чинила злочине, а да су на пример Хрвати или Албанци били само невине жртве. Тако да та несразмера није логички и историјски одржива“, истиче Марковић за Спутњик.
Историја као лавор воде
Најављена посета председника Србије Александра Вучића Хрватској, на позив хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић, довела је до тога да су поједини званичници поново покренули причу о извињењу, иако се бивши председник Србије Борис Тадић извинио и у Хрватској и у Босни и Херцеговини.
Са друге стране, за све време после завршетка ратова на простору бивше Југославије нико се није извинио Србији или српском народу.
„Једноставан је одговор зашто се то није догодило. Зато што Хрвати заправо немају неку дубину као држава. Дакле, њихова држава је настала на једном сумњивом рату деведесетих година прошлог века и они просто не могу као држава да прихвате да је једино на чему заснивају своју државност сумњив грађански рат“, констатује историчар Марковић.
Србија с друге стране, наводи Марковић, може себи да приушти тај луксуз извињења јер су јој деведесете само једна епизода у дугој државној историји, док су Хрватима деведесете време стварања државе и они нажалост немају боље време.
„И кад би прихватили да су ти ратови деведесетих врло сумњиви, довели би своју државу у сумњу. Значи, ми имамо довољно величанствених тренутака у својој историји да деведесете можемо да посматрамо критички, они не могу“, подвлачи Марковић.
Што се тиче осталих држава и народа, подсећа тај историчар, углавном су велике силе избегавале да се извине за разне злочине, а највише извињења су упутили Немци. Алжирски рат је пропорционално далеко крвавији од ратова у бившој Југославији, констатује он, па Французима никад није пало на памет да се извине.
Извињење је чин, а не ритуал
„Почевши од оног чувеног клечања Вилија Бранта у Варшави 1970. године. Немци су ишли толико далеко да је Бундестаг, на пример, признао да је геноцид уништење Хереро народа у Африци почетком 20 века. Значи, Немци су због своје специфичне тежине у историји предњачили у том извињавању за злочине који су почињени у њихово име. И занимљиво је да се Русија извинила за Катинску шуму“, указује Марковић.
Немци су то, напомиње Марковић, урадили једном јер се извињење не тражи као неки редовни ритуал.
„А што се тиче Хрвата и поновних захтева, то је заиста проблем, јер је Хрватска држава помало лажна. Видите сад кад је покренуто питање несталих, да је изгледа више несталих Срба у рату у Хрватској него Хрвата. А поготову кад се има у виду да је Срба мање, онда је пропорционално далеко више Срба нестало у рату деведесетих него Хрвата“, категоричан је Марковић.