Нова стратегија проширења Европске уније за регион под називом „Вјеродостојна перспектива проширења и појачана сарадња ЕУ са Западним Балканом“, поред бројних категоричких захтјева које Брисел поставља пред државе аспиранте за чланство у ЕУ, садржи и услов да све државе Западног Балкана морају да ријеше своје билатералне граничне спорове.
Тај услов очигледно је био и предмет пажње хрватских и словеначких медија, чије земље још за собом нису оставиле трауму питања међусобног разграничења код Пиранског залива, па је мариборски лист „Вечер“ примијетио да је таква одлука ЕУ „погрешна“, јер ће приступ условљавања граничним споровима, како се наводи, довести до тога да ће читав регион постати „талац Хрватске“.
Тај услов ЕУ директно тангира и Црну Гору, која има отворено питање разграничења код Превлаке са Хрватском, а чије решавање више очигледно неће моћи да се одлаже, уколико Подгорица заиста, како тврди, жели да испуни „екстремно амбициозан“ план придружења ЕУ до 2025. године.
Подсјећања ради, Црна Гора и Хрватска имају потписан Протокол о привременом режиму када је у питању граница на Превлаци, који је на снази од 2002. године, а који је по свему судећи такав да је Хрватској већ у потпуности уступљено копно, што потврђује и чињеница да је та држава недавно унилатерално одлучила да тврђаву на Превлаци претвори у музеј аустроугарске морнарице.
Имајући у виду фактичко стање ствари на том полуострву, чини се да Црној Гори данас једино преостаје да се на некој будућој арбитражи грчевито бори како би задржала неометано право уласка и приступ Бококоторском заливу са мора.
Коментаришући то изузетно деликатно питање за Спутњик, доктор правних наука Владимир Лепосавић прије свега подсјећа да „однос између Црне Горе и Хрватске у вези са одређивањем границе на Превлаци има карактер мирног спора“, будући да су „обје стране сагласне да споразумно разријеше ту ситуацију“, али са друге стране, наш саговорник наглашава да управо из разлога што „од 2002. године важи Протокол о привременом режиму“ на граници, једнострани потези Хрватске на Превлаци, попут управљања тврђавом на рту Оштро, „нису у духу савјесног испуњавања уговорних обавеза“.
Истовремено, наш саговорник упозорава да би свако будуће решење које би потенцијално нарушило природну или територијалну цјеловитост Бококоторског залива било погубно за Црну Гору.
„Превлака је од изузетног значаја за Црну Гору и то не толико због копнене територије полуострва, колико због тога што се јурисдикција на воденој површини и саме границе на мору одређују у зависности и полазећи од најистуренијих тачака на копну, односно на обалној територији. Решења могу бити различита и више или мање повољна за стране у спору, али оно што не би смјело да се догоди јесте повлачење границе на мору тако да се наруши природна и територијална јединственост Бококоторског залива, односно линије улаза у исти“, објашњава Лепосавић.
Наш саговорник такође сматра да решење које је тренутно на снази „много више уважава интересе хрватске стране“, тим прије што „Хрватска има привремену власт над цјелином територије полуострва“, због чега је досадашњу пасивност Црне Горе у овом спору „тешко разумјети“.
„Треба нагласити да ће привремени режим разграничења на Превлаци, или, прецизније речено, разграничења у Бококоторском заливу, имати утицај на будућу одлуку о одређивању границе и, вјероватно, бити кандидован за то да постане трајни режим. Због тога је лежерност црногорске стране у поступању у овој ствари теже разумјети. Уколико би граница између територијалних вода двије државе пролазила било којим дијелом Бококоторског залива и улаза у тај залив то би било назадно решење, које у будућности вјероватно не би било одрживо. Могућност таквог решења, међутим, није искључена“, сматра Лепосавић.
На питање да ли црногорска страна има разлога за оптимизам у разрешењу тог спора, Лепосавић каже да се нажалост „испоставља да једино за оптимизам и има мјеста“, с обзиром да, оцјењује он, „све остале околности тог случаја упућују на закључак да ће превасходно и максимално бити уважене жеље хрватске стране“.
„Добро је што Црна Гора и Хрватска истичу намјеру постизања споразумног решења, али се чини да би било боље када би питање разграничења на Превлаци решавала трећа страна, као што је међународни суд или арбитража. Територијална разграничења обалних држава представљају један од најсложенијих задатака међународног права, гдје готово да не постоје два иста случаја. Због тога се често примјењује принцип правичности, што би било најбоље решење и за спор који постоји између Црне Горе и Хрватске“, закључује Лепосавић.
