Тема ратне одштете, коју би Србија, наводно, требало да исплати Хрватској, у тој бившој југословенској републици отварана је већ неколико пута. До сада су то тражиле екстремистичке, проусташке организације.
Међутим, уочи посете српског председника Александра Вучића Загребу, 12. и 13. фебруара, питање ратне одштете потегло је неколико хрватских министара, па и сам премијер Андреј Пленковић.
Са друге стране, хрватска председница Колинда Грабар Китаровић, на чији ће позив председник Вучић посетити Хрватску, питање ратне одштете не помиње.
Пленковић се позива на Члан 7 Споразума о нормализацији односа између тадашње СРЈ и Хрватске из августа 1996. године, у којем пише да ће у року од шест месеци две стране потписати споразум о накнади штете за сву оштећену, уништену и несталу имовину.
Тај споразум, како је Пленковић рекао, никада није потписан, јер су разговори прекинути, и он у томе покушава да нађе правни основ да би са председником Вучићем отпочео разговоре о ратној одштети, коју би, према његовом мишљењу и мишљењу министара Владе Хрватске, Србија требало да плати Хрватској.
Међутим, шеф Катедре за међународно право на Правном факултету у Београду Бојан Милисављевић каже да не постоји правни основ да би Хрватска по том споразуму могла да тражи ратну одштету од Србије.
Ради се о типичном уговору, који се у правној терминологији назива pactum de contrahendo.
„Тако се назива та врста споразума, која значи: ’Постижемо споразум да треба да седнемо за преговарачки сто и да се договоримо о нечему‘. Дакле, такав уговор никако не може бити правни основ за тражење надокнаде штете, јер он представља само обавезивање на преговоре“, објашњава Милисављевић.
Основ за надокнаду ратне штете је повреда норми међународног права, наставља Милисављевић, а ту би повреду требало да утврди неки суд у неком судском поступку.
Хрватска је пред Међународним судом правде тужила Србију за повреду конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Та је тужба одбачена и сада не постоји могућност да Хрватска поново тужи Србију, каже Милисављевић.
„Евентуално би морали да траже неки вид одштете пред неким међународним судом, али не видим ниједан правни основ, нити норму на коју би се позвали, коју смо ми прекршили, да би остварили такав захтев“, каже Милисављевић.
Ратне одштете плаћали су агресори и после Првог и после Другог светског рата. После Другог светског рата, питања ратне одштете нису била у првом плану, јер су искуства из претходног глобалног сукоба показала да исплата великих сума не доводи до помирења, већ распаљује осветничке страсти код поражених.
Милисављевић цитира речи француског војсковође маршала Фоша, који је 1920. године рекао да је неправедни мир увод у нови рат.
„Тако нешто не прија добрим односима између држава, само их погоршава и води већим поремећајима“, каже Милисављевић.
Ратна штета се ретко исплаћивала и обично се таква обавеза наметала државама које више нису имале избора, осим да буду уништене до краја.
Питање о томе да Србија треба да исплати ратну штету Хрватској или БиХ увек је, према Милисављевићевим речима, покретано када се говорило о тужби за кршење Конвенције о геноциду.
„Да је, не дај боже, дошло до одлуке Међународног суда правде, којом је Србија оглашена кривом, онда би суд одређивао висину надокнаде штете у одвојеном поступку. Дакле, прво се утврђује повреда норме, а онда се утврђује висина штете због тако повређене норме“, каже Милисављевић.
То што Хрватска данас тражи ратну одштету од Србије није део хрватских потреба, сматра историчар Чедомир Антић.
„Није ово сада завршен рат, па ми решавамо међусобне проблеме. То је потреба Андреја Пленковића, који, колико се сећам, није учествовао у рату, мада је требало, да се докаже као већи Хрват од Анте Готовине. Просто, то је једна потреба, Хрватска је у фази дивљања шовинизма и наравно да је то један сегмент који је за њих важан“, каже Антић.
Сада је, каже Антић, питање тактике како од Србије тражити ратну одштету. Он подсећа да је Хрватска постала чланица ЕУ, а да није решила остваривање основних права Срба који су избегли из Хрватске током рата у бившој Југославији.
Неко ко је над српским народом три пута у 20. веку вршио геноцид и извршио највеће етничко чишћење у Европи сада покушава да од Србије наплати штету и вероватно, додаје Антић, Хрватска жели да наплати и разорене српске домове и имања.
„То је покушај дела хрватске елите да изађе у сусрет том невероватном шовинизму који су пробудили и покушај једног готована, једне кукавице да се покаже као ратни јунак“, сматра Антић.
Рат у бившој Југославији није био међудржавни рат, наглашава Антић, а Хрватска нема намеру да захтевом за ратну одштету реши било шта. Хрватска, према Антићевим речима, има намеру једино да покаже да је још у стању рата.
„То је стање у којем је хрватски народ јединствен. Иначе, када није у стању рата, онда та тиха већина трпи од дивље мањине која није успела да изврши геноцид од 1941. до 1945, али је постигла одређен успех после 1991. године, уз помоћ САД и Немачке“, каже Антић.
Ради се о, како Антић каже, агресивном национализму, који није само великодржавни, већ и верски, који, када нема Срба, има проблем са оним Хрватима који не мисле исто, додаје Антић.
Занимљиво је да се хрватска држава никада није озбиљно бавила калкулацијама у вези са питањем колики би износ Србија требало да исплати Хрватској, већ су то радили истакнути припадници појединих проусташких група.
Тако је покојни хрватски генерал Слободан Праљак, који је извршио јавно самоубиство у Хашком трибуналу, својевремено објавио брошуру „Процена ратних штета у Хрватској“, у којој је навео да она износи близу 40 милијарди долара.
Са друге стране, директор Информационо-документационог центра „Веритас“ Саво Штрбац наводи да је штета коју су Срби из Хрватске претрпели током рата износи близу 40 милијарди евра.
У ту суму урачунати су приватна имовина прогнаних Срба, пољопривредна механизација коју су имала сеоска домаћинства, њиве, воћњаци и виногради. На близу 3 милијарде евра процењени је вредност станова отетих од Срба у Хрватској, ту се налази и уништено културно благо, пензије које Хрватска дугује Србима, културно благо СПЦ, имовина предузећа.
На подручју бивше Југославије захтеви за исплаћивање ратне одштете од Србије чули су се спорадично са хрватске, босанске, па и са стране косовских Албанаца и ти су захтеви по правилу долазили у моментима када је било потребно подићи политичку тензију и послати поруку да нормализација односа није на видику.
Председник Вучић одлази у посету својој хрватској колегиници без обзира на испаде Пленковића и његових министара. При томе се и он и Колинда Грабар Китаровић понашају као да је договорен Вучићев предлог о шестомесечном мораторијуму на теме из прошлости. Пленковић, по свему судећи, нема намеру да следи Китаровићеву у томе, али питање је колико ће добити отварањем неутемељених спорних питања.
