Након представљања најновије Стратегије Брисела за проширење на Западни Балкан рекло би се да Црна Гора има поприлично разлога да буде „незадовољна“, макар по реакцијама и написима водећих режимских медија у Подгорици. Озлојеђеност званичне Подгорице не може ублажити ни куртоазна оцјена европских званичника да се ради о земљи која је „лидер“ у европским интеграцијама, шта год то уистину значило.
Од када је прошле недеље, наиме, објелодањена Стратегија проширења Европске уније, многи у Црној Гори и даље нису начисто да ли је порука Брисела била охрабрујућа или демотивишућа. Ипак, с обзиром да се у документу о проширењу не помињу никакви конкретни датуми, као ни даљи кораци на путу ка ЕУ, утисак је да званична Подгорица има превасходно психолошки проблем да прихвати реалност која поручује да је Црна Гора тренутно свјетлосним годинама далеко од чланства у ЕУ.
Поред тога, незадовољство Подгорице појачава и чињеница да је Црна Гора земља која је најдуже у процесу преговора са Бриселом и која је уз то своју спољну политику када су питању санкције Русији и признање Косова у потпуности усагласила са ЕУ, па чињеница да улазак Црне Горе у Европску унију у најновијем документу истовремено повезују са чланством Србије у тој организацији, поједини аналитичари сматрају неправедним, што само показује да од беспоговорног извршавања директива из Брисела и нема превише користи.
То потврђује и изјава европског посланика Тонина Пицуле за подгоричку „Побједу“, који је везивање Црне Горе за Србију окарактерисао као „некоректно“, истовремено ламентирајући над судбином Црне Горе због оцјене да Србија „на својој страни очито има утицајне чланице ЕУ“, а што је, према његовом мишљењу, утицало и на Црну Гору, јер се Београду тобоже морала дати „ЕУ перспектива како не би подлегао другим утицајима“.
„Заговорници који не желе проширење тврде да се превише обећало, поготово рок до 2025. године, јер сматрају да је свака земља Западног Балкана далеко од уласка. С друге стране, земље које преговарају као Црна Гора, која је отворила 30 поглавља, не могу бити задовољне овим временским оквиром, јер је то пребачено у будућност за Јункеровог наследника и ту се рађа фрустрација, јер ЕУ није у стању да прими придошлице, док већина земаља из региона није у стању да савлада оно што се од њих оправдано очекује у периоду од осам година“, додао је Пицула.
Колико Подгорица, поред пословичне суздржаности када је Запад у питању, ипак не може да сакрије чињеницу да Европска унија није показала нарочити ентузијазам и посвећеност по питању проширења на Западни Балкан, можда најсликовитије описује изјава министра европских послова у Влади Црне Горе Александра Андрије Пејовића.
„ЕУ није можда спремна да уложи колико Кина, није ефикасна као Турска, није способна да решава брзо питања као Русија, али ЕУ нуди један оквир којем ми заиста тежимо“, примијетио је Пејовић.
На ту изјаву реаговала је чак и бивша посланица Европског парламента и садашња предсједница жена Европске народне партије Дорис Пак, која је на Твитеру црногорског министра упитала „шта ће он у ЕУ“, ако хвали Кину, Русију и Турску, на шта јој је Пејовић одговорио да он није хвалио поменуте земље, већ да је само „анализирао реалну снагу и политички утицај трећих држава на Западни Балкан“.
Ако ипак оставимо по страни расположење у самој Црној Гори и осталим државама региона, оно о чему се практично уопште не размишља, свакако јесте чињеница да је и у државама саме Европске уније готово из године у годину све мања подршка грађана према Бриселу, па је према последњим истраживањима „Евробарометра“ чак 72 одсто становништва у Аустрији противи проширења ЕУ, док се у Њемачкој проширењу противи убједљивих 70 одсто грађана.
Ту је такође и чињеница да је након уласка Хрватске у Европску унију, измјенама Устава у Француској прописано да се сваки следећи улазак и проширење ЕУ мора провјерити на референдуму у Француској, па је тешко замисливо да би неко могао да натјера скоро 67 милиона Француза да изађу на референдум због потенцијалног уласка у Унију земље која има једва нешто више од пола милиона становника, што упућује да ће неко будуће проширење, ако га буде, ипак бити у пакету.
Све у свему, за Црну Гору, као и за све остале земље региона, Европска унија остаје обећани циљ који је и даље на хоризонту. А многи хоризонт дефинишу као замишљену линију у даљини, која што јој се више приближавате, она се све више удаљава.
