Рат деведесетих почео је у Хрватској и од тада, уз повремене периоде добрих односа, Србија и Хрватска константно имају трзавице. Посета председника Србије Александра Вучића Хрватској и оно што се тамо чуло, требало би да те односе врати колико-толико у нормалу. С друге стране, сукоби Срба и Албанаца са Косова и Метохије трају много пре деведесетих, а крајем прошлог века тај сукоб био је повод за агресију НАТО-а на Србију, а тренутно се у Бриселу воде преговори Београда и Приштине.
Да ли су односи Срба и Хрвата кичма односа и мира на Балкану или су то пак односи Срба и Албанаца?
Нема рата без Турака
Историјски посматрано и историјом мерено, каже за Спутњик историчар Момчило Павловић, односи на Балкану зависе од народа који ту живе и њихових држава и инфилтрације, односно потпомагања и интереса — великих сила и већих суседа.
Дакле, напомиње он, зависно од периода који се посматра, може се рећи да су „кичму Балкана“ чинили односи Срба и Бугара, затим Грка и Турака, па Грка и Бугара…
„У новије време се говори о термину ’Западни Балкан‘. Шта је онда ’Источни Балкан‘, шта је ’Јужни‘? Наиме, то су све политичке конструкције које не одговарају реалности. Балкан је Балкан. Односи Срба и Хрвата су били кичма југословенске заједнице, док је постојала таква држава. Односи Срба и Албанаца су битни за односе Србије и Албаније, односно тог јужног дела српске државе, али кључни односи у 19. и 20. веку били су односи са Турском и ослобођење балканских народа од Турака“, подсећа Павловић за Спутњик.
Формула односа на Балкану је — Балкан балканским народима, сугерише Павловић, у том смислу да сами Балканци треба да уреде своје односе, а не да им их уређује Америка, ЕУ, Аустроугарска, Турска и сви они који су кроз историју имали утицај на ове просторе.
Кад се посматра стање на Балкану и кад се размишља о централним односима унутар народа који живе на том простору, према мишљењу професор Филолошког факултета Мила Ломпара, треба унети историјску перспективу, а то је такозвана „хабзбуршка константа“ јер она повезује и односе Срба и Хрвата, али и односе Срба и Албанаца.
Похрватити — главни циљ
Наиме, прецизира Ломпар за Спутњик, односи Срба и Хрвата су постављени и трају јако дуго у резултанти хрватског настојања да се целокупно аустроугарско територијално и духовно наслеђе које је ушло у састав Југославије преведе, преиначи, фалсификује и утврди као хрватско.
У исто време, указује Ломпар, треба водити рачуна о томе да је аустроугарска дипломатија крајем 19. века — а о томе постоји књига бугарске историчарке Теодоре Толеве — буквално административним, финансијским и културним настојањима стварала албанску нацију. Она је, додаје професор, створила ту балканску државу после Првог балканског рата да би спречила излазак Србије на море и задржала је у једној врсти окружења које је диктирала Аустроугарска.
Према томе, напомиње Ломпар, кад се говори о централним односима на Балкану, треба унети шири колоплет и видети да су у ствари и хрватски и албански ставови према Србији и српском народу битно предодређени западном, и то превасходно аустријском, политиком.
„Јер су се у аустријској политици још од Берлинског конгреса додиривали немачки и енглески интереси. Тек кад су се ти интереси сукобили на избијању Првог светског рата, дошло је до другог стицања околности који је онда дефинисао различите правце дејстава. Титоистичка Југославија је доносила доминацију хрватских интереса унутар простора Југославије. Никад хрватски утицај није био већи него тад и у исто време је снажно нагласила еманципацију албанске националне свести на Косову и Метохији све до физичког прогона Срба са тих простора“, категоричан је Ломпар.
Меки трбух Србије
Све то је, сматра Ломпар, резултанта управо „хабсбуршке константе“ у поимању тих прилика.
„Постјугословенски оквир дефинисан је старим уверењем које су хрватски политичари износили још у Краљевини Југославији — да су Албанци меки трбух Србије. Дакле, да се они употребљавају да би се Србија са југа довела у тежак положај и снажним настојањем Запада да хрватској обезбеди доминантну улогу у региону. То је постигнуто чињеницом да је Немачка испословала да Хрватска буде земља ЕУ и да на тај начин стекне предност у односу на друге земље које се кандидују за улазак у ЕУ“, примећује Ломпар.
Оно што је обезбеђивала идеолошка доминација титоизма са тезом о великосрпској хегемонији сада, према Ломпаровом мишљењу, обезбеђује европска доминација унутар српске политике.
„Српска политика је у колоплету тих активности дефанзивна, реактивна, некреативна, колонијална и опонашатељска. Тако да она иде у сусрет овим различитим настојањима да се српско присуство на бившем југословенском простору што је могуће више минимализује“, додаје тај професор.
Показало се у историји, констатује историчар Павловић за Спутњик, да кад год подржавате једне насупрот другима, један национализам насупрот другог или један шовинизам насупрот другог, правите већи хаос. И да, како каже, више сејете семе будућих сукоба него што пацификујете простор.
„По мени, најбоље је целовито решење. Дакле, сва питања која постоје и која су отворена на Балкану ставити на сто и онда анализом, преклапањем, укрштањем интереса да сви помало изгубе, сви помало добију, али да имају осећај правде и правичности и пацификују Балкан“, сматра Павловић.
Последњих 10-15 година кључни односи на Балкану, према мишљењу историчара Павловића, јесу односи Срба и Албанаца.
„Не заборавите да је НАТО интервенисао у корист балканске независности директно против Срба и да Албанци имају осећај да су они у том рату победници. И онда имају чак и епопеју ОВК по том комунистичком моделу, па подижу и те соцреалистичке споменике Клинтону, Америци и тако редом. То је све виђено. Дакле, кључ стабилности Србије је однос са Албанцима“, наглашава Павловић.
Што се тиче Хрвата, указује Павловић, они су постигли тај свој максималистички циљ, али је тешко разумети исказе шовинизма и даље према Србији.
„Изгледа да је у Хрватској пословично Србин једнако четник, а онда у тој конструкцији четник је у нивелацији са усташама, па настаје потпуна конфузија где се не зна шта људи мисле кад се користе тим терминима“, додаје историчар.
