Нови европски програм под називом „Стална структурисана сарадња“ (ПЕСКО) који се односи на јачање односа у сфери одбране и безбједности унутар чланица ЕУ, све више производи дисонантне тонове на релацији САД — Европска унија, што је потврдило и недавно писање „Фајненшел тајмса“, који наводи да је Вашингтон „забринут“ због војне сарадње унутар ЕУ.
„Њујорк тајмс“ такође открива да истовремено постоји и забринутост америчког војно-индустријског комплекса због могућих последица европског пројекта ПЕСКО, па су САД, како наводи овај лист, упозориле ЕУ да јачање војне сарадње не користе као изговор за заштиту европске одбрамбене индустрије, истичући како такве праксе могу поткопати НАТО.
Америчка представница при НАТО-у Кеј Бејли Хачинсон, с тим у вези је изјавила како Америка „не жели да ова сарадња буде протекционистичко средство за ЕУ“, док се виша званичница Пентагона Кејти Вилбаргер надовезала да САД не желе да напори ЕУ „штетно утичу на потребе НАТО-а“.
Такође, Генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, поздрављајући на Минхенској безбједносној конференцији преданост европских земаља на јачању војних капацитета, ипак је упозорио да „ЕУ сама не може заштитити Европу“ у случају рата, док су се нешто раније њемачка и француска министарка одбране заузеле за заједничку европску војску, уз поруку да одбрана Европе не смије зависити од САД, односно НАТО-а.
Коментаришући за Спутњик овакве изјаве високих званичника Њемачке и Француске, као и покушај стварања европске војске, Филип Ковачевић, гостујући професор геополитике и обавјештајних студија на Универзитету Сан Франциска у Калифорнији, оцењује да су оне „првенствено изазване репутационим ’шамарима‘ које ове државе добијају од стране америчког предсједника Доналда Трампа“.
„Трамп добро зна колико је Европска унија зависна од САД на пољу безбједности и одбране и то користи да примора европске државе да купују од САД оружје и услуге много више него раније. Трампов приступ међународним односима је једноставан и бруталан: ако купујеш америчке производе и услуге и тиме доприносиш богаћењу америчког војно-индустријског комплекса, онда си пријатељ. Ако то не радиш, онда си лош, и Америка ће ти окренути леђа. Европски лидери нису навикли на такав третман (иако се не може рећи да га нису заслужили), па покушавају да контрирају на разним нивоима, укључујући и овај везан за војску. Али све то иде слабо и траљаво“, објашњава Ковачевић.
Професор Ковачевић подјсећа да Европска унија истовремено „има огромне унутрашње проблеме везане за незапосленост, миграцију, сиромаштво, организовани криминал и корупцију у самом врху“, напомињући да „само у Бриселу дјелује више од 10 хиљада лобиста“, што, по његовом мишљењу, улагања ЕУ у неку нову војну инфраструктуру своди на „замајавање јавности“.
„Европска унија нема ни адекватно политичко лидерство да осмисли и спроведе аутономну геополитичку агенду. Такође, ништа мање није важно и то што је европска обавјештајна инфраструктура темељито инфилтрирана од стране америчких обавјештајних служби. Сигуран сам да постоји читав низ компромитујућег материјала којима ове службе могу уцјењивати ’непослушне‘ европске политичаре да не скрену са атлантистичког пута. Помака нема и неће га ни бити док се не створи критична маса грађана и грађанки широм Европе која ће захтијевати корјените измјене у функционисању ЕУ. Тада ће и питање сврсисходности НАТО-а доћи на дневни ред“, каже Ковачевић.
САД се свете Турској преко Курда
Са друге стране, ситуација која би потенцијално заиста могла да угрози јединство НАТО-а, како сматра наш саговорник, односи се на сукоб на релацији Анкара—Вашингтон, па Ковачевић наводи да је посве „јасно да је америчка подршка Курдима у Сирији директан одговор и освета за окретање Русији од стране турског предсједника Реџепа Тајипа Ердогана“.
„По мом мишљењу, план атлантистичких стратега је био да изазову рат између Русије и Турске. Када је Ердоган одбио да учествује у таквом погубном сценарију, направљен је пуч против њега. Послије неуспјелог пуча, сада се кренуло на други начин — помагањем снага које су усмјерене против турске државе. Овдје морам истаћи да би савезништво између Русије и Турске, уколико заиста буде остварено, а то се још не зна, јер и у Турској и у Русији агенти утицаја Запада раде против њега, било највећи геополитички обрт 21. вијека јер би потпуно измијенило садашњу геополитичку шаховску таблу Евроазије“, сматра Ковачевић.
Ковачевић такође додаје и да би руско-турски савез постао могућ уколико би се „превазишле неке историјске теме које се провлаче већ стотинама година, још од пада Византије“, а када је, по његовим ријечима, „руско царство под утицајем западних емисара гурнуто у сукоб са Османском империјом“.
„Наравно, не само да би НАТО овим савезништвом био озбиљно уздрман, него би се и цијела Европска унија морала — због економских разлога — окренути према Истоку. Када се томе дода и све јачи утицај Кине, онда би заиста настала могућност једног фундаменталног, историјског обједињавања Евроазије као у политичкој визији француског предсједника Шарла де Гола о заједници од Лисабона до Владивостока(и Пекинга). Лондон и Вашингтон би први пут од смрти Стаљина остали празних руку, и њихова хегемонија би се свела на регионалне размјере“, закључује Ковачевић.
