Објашњење је погрешно, али најгоре је што готово нико не зна шта је стварно погрешно, а шачица оних који то искуствено знају не могу се похвалити чашћу и поштењем. Уз то, немају ниједан мотив да објасне како варају све остале.
Садашње стање у свјетским финансијама законита је посљедица бројних иновација, боље рећи превара њујоршког Волстрита. Оне се зову: трговина високе фреквенције, нанотрговина и „децимализација“ као њена новија верзија.
Нова историја је почела 22. децембра 1998. године када је Комисија за хартије од вриједности САД усвојила „Правила о размјени и алтернативним системима трговине“ (Regulation ATS). Та правила су легалним прогласила трговину коју у име банака и фондова, рјечју Волстрита, обављају њихови компјутери. Отада су компјутери постепено потискивали брокере. Ти смијешно обучени и бучни људи које гледамо на берзи постали су украс и сјећање на „стара добра времена“.
Модерни брокери су компјутери њујоршке берзе који су, са друге стране, упарени са моћном армијом суперкомпјутера великих банака и фондова, фирми које имају неограничену количину новца на располагању и чији је смисао да се коцкају са њим. У питању је процес којим се, уз релативно сложен алгоритам, потпуно избацује људски елемент.
Ако су компјутерски алгоритми за трговање на берзи исти или слични, онда се долази до питања брзине којом се они примјењују. Стога је Њујоршка берза прије неколико година изградила „фарму за сервере“ на око 400.000 квадратних метара у Њу Џерсију и понудила је на изнајмљивање фирмама са Волстрита. Иако сигнали између компјутера путују брзином свјетлости, они који су ближе информацију ће добити прије осталих. Истина, прије за тек неки милионити дио секунде, али у свијету нанотрговања то је недостижна предност и извор неспутаног богаћења.
Ако би неко помислио да је ово у сфери научне фантастике, отрежњујуће дјелује податак да је данас између седамдесет и осамдесет одсто свих трговина на берзи у сфери нанотрговања.
Нанотрговање је процес којим мали број великих банака и крупних инвестиционих фондова на Волстриту манипулише цијенама на берзи доводећи их на ниво који им обезбјеђује највећи профит. Иначе, свако друго намјештање берзанских цијена је супротно закону и кажњиво.
На берзама се сусрећу понуда и тражња за одређеним акцијама. Ниска почетна понуда има за циљ да обори цијену акције. Волстрит прво изабере „жртву“, а затим, путем својих моћних компјутера, нападне њене акције на берзи. Акције се бомбардују непристојно ниским понудама. Отприлике на сваких двадесет потцијењених понуда, упути се једна реална. Све се дешава у дјелићу секунде.
Док се дочита ова реченица, више од два милиона налога ће бити отворено и затворено за трговину одређеним акцијама. Смисао цијеле операције је да се изврши вјештачки притисак на цијене акција и да оне буду оборене, усљед низа веома ниских понуда за куповину.
У свијету нанотрговања, минут је читава вјечност. У, на примјер трећој десетинки секунде, компјутер може издати хиљаду лажних налога за куповину, да би их у наредној стотинки поништио. Током само једног дана он ће „испалити“ 19 милијарди налога према циљаним акцијама. Да би се боље схватило, уколико би свака трговина коју „остварују“ компјутери нанотрговаца била обављена за само једну секунду, било би потребно више од шест стољећа да се реализује алгоритам „трговине“ за само један дан.
Циљ је покретање ланчаног ефекта који ће довести до пада цијена акција („отворити прозор“). Цијене акција, будући да више нису изложене убилачком нападу, почињу да се враћају на своју стварну берзанску вриједност. Тада их Волстритови мангупи продају и трпају профит у џепове.
Нанотрговина се, истина тешко, ипак може открити. Да би се и то спријечило, уведена је иновација под именом „децимализација“. Компјутери великих играча на берзи тргују акцијама са зарадом од пар доларских пенија, што је за људску пажњу непримјетљиво, али представља колосалну суму када се помножи са милијардама куповина/продаја акција.
Оваква трговина је потпуно склоњена од очију (и интересовања) јавности. Огроман број америчких ситних играча на берзи нема ни најосновнију идеју о томе шта се дешава са њиховим новцем уложеним у финансијске фондове за трговину акцијама (ETFs — exchange-trades funds).
Процјењује се да таквог новца има у износу од три хиљаде милијарди долара. Ови фондови представљају неку врсту црне кутије која је искључила сваку везу између индивидуалног власништва и акција које се котирају на берзи. Њима управљају превише плаћени директори чији интерес није опште добро (чак ни њихових акционара), већ само бонуси које себи исплаћују. Са тако моћним финансијским оружјем у рукама, они личе на играче покера који својим противницима виде сваку карту у рукама.
А таква „фер“ игра мора да остане сакривена.
