Овај коментар је уследио након што је један из групе претходно ухапшених еколога Кавус Сајед Имами извршио самоубиство у затвору.
„Пре неколико година, у Иран су дошли хуманитрци који су скупљали помоћ за Палестину. Маршрута по којој су ишли наводно скупљајући средства по градовима нама се учинила сумњиво, јер су кренули чак и у пустињу, носећи са собом рептиле. Сазнали смо да је кожа ових животиња подложна нуклераном зрачењу и да сходно томе, ове животиње могу да буду показатељ да ли у околини има одређених руда, као и евентуално атомских реактора. Другим речима, ови хуманитрци су се заправо бавили шпијунажом и хтели су да сазнају где су наши рудници уранијума и где развијамо нуклеарни програм“, изјавио је Фирузабади.
Међутим, могу ли заиста гуштери и камелеони бити „агенти“ иностраних обавештајних служби како би „шпијунирали“ стратешке објекте у Ирану? Спутњик се обратио Владиславу Старкову, научном сараднику Института биоорганске хемије Руске академије наука, са питањем колико су реалне тврдње иранског војног саветника.
Руски стручњак, херпетолог и серпетолог, који је био члан бројних експедиција по државама Средње Азије, Ирана и Авганистана, сумња у Фирузабадијеве наводе.
„Гуштери и камелеони не би дуго издржали у Ирану. Ови хладнокрвни рептили траже топла места за живот, камелеони, на пример, живе у јужном делу Омана. Они не би преживели у хладним рудницима уранијума“, објашњава Старков.
Са друге стране, наш саговорник подвлачи да ови рептили тешко могу да буду показатељ повећане радиоктивности, јер је подносе много боље и у већим дозама него сисари генерално и конкретно људи.
Руски стручњак подвлачи да рептили у циљу шпијунаже ипак морају да имају начин да предају те кључне информације до којих су, наводно, дошли.
„Ипак, гуштери и камелеони би морали на себи да носе некакве предајнике или друге уређаје. Само по себи, њихово присуство ништа не говори. Они су много отпорнији на радијацију. Са друге стране, да су осетљивији, па да на пример угину у великом броју, онда би то био показатељ појачане радијације. Дакле, они би били показатељ само ако би на себи имали предајник, али такав уређај може да се постави на било коју другу животињу. Можда чак пре на неке које иначе обитавају по рударским окнима или прохладним пећинама“, објашњава Старков.
Изгледа да ирански херпетолози имају неке другачије критеријуме на основу којих су закључили да би ови рептили које су са собом носили хуманитарци могли да буду намењени „шпијунским активностима“. Нажалост, покушаји Спутњика да чује њихова становишта нису уродили плодом.