Хипотетички, могу се уоквирити два нивоа и два различита типа сценарија која ће 5. марта сачекати српску политичку сцену. Имамо два нивоа на којима можемо да посматрамо будућност.
Два постизборна сценарија
Питање је само да ли ће доћи до кључне промене, наводи Клачар, односно да ли ће будућу београдску власт формирати иста владајућа коалиција или коалиција различитих опозиционих странака.
„Уколико би се десило да опозиционе странке имају довољну већину за формирање власти у Београду то би значило крупније промене на политичком плану. Не би више могла ни ситуација на парламентарном нивоу да се посматра на идентичан начин без обзира што су у питању локални избори јер нико не би могао да остане имун на чињеницу да је дошло до промене власти“, указује тај аналитичар јавног мњења.
Гледајући како су у овом моменту ствари посложене, за нијансу је реалнији сценарио да немамо толико турбулентне промене, напомиње Клачар, јер рејтинзи које видимо у овом моменту и даље негде сугеришу да постоје за нијансу нешто веће шансе да и следећа власт у Београду буде иста као и ова, будући да је негде однос 47 одсто наспрам 40 одсто, кад упоредимо гласове владајуће коалиције и опозиције.
„Уколико би коалиција око СНС-а формирала власт, такође бисмо имали одређене промене на политичком плану, али не промене које би биле везане за то која је странка прешла цензус, већ промене које могу да стану у једну реч — укрупњавање“, предвиђа Клачар.
Ми већ сад имамо одређену врсту удруживања на политичкој сцени, подсећа овај истраживач, и у случају иоле пристојних резултата опозиције, могло би да дође до додатног укрупњавања.
Три врсте груписања
Коалиција окупљена око Драгана Ђиласа ће сасвим сигурно наставити да постоји, сугерише Клачар, било да он формира нову странку или да остане у неком сличном аранжману као сад. Извесно је да ће Ђилас укрупнити овај део политичке сцене који се окупио око њега јер је Саша Јанковић на неки начин својим одлукама, управљањем својим покретом, улогу стожера опозиције одлучио да препусти Ђиласу.
Други ниво окупљања који може бити значајнији, али је директно везан за њихов изборни резултат, према Клачаревом мишљењу, јесте окупљање око Демократске странке, зато што се први пут у овој кампањи не говори о простом збиру више различитих странака, него први пут видимо да три актера размишљају да се врате под окриље некадашње ДС.
„Према мом дубоком уверењу, у случају да они направе добар резултат, а за њих је мање-више добар сваки резултат који је већи од 5,6 одсто, то може да значи окидач да ће долазити до нестајања неких странака и поновног стварања неке нове или старе Демократске странке. И то може да буде велики окидач зато што су све приче које су биле везане за опозицију досад искључиво биле базиране на томе да се уједињује више актера, а да након тога свако полази својим путем“, подвлачи Клачар.
Трећи ниво укрупњавања који као могућност предвиђа Клачар јесте овај који настаје око коалиције Двери — Доста је било, јер већ сад можемо да констатујемо да ова коалиција са собом носи потенцијал да настави сарадњу и на националном нивоу.
„Они су већ у овој кампањи на два различита нивоа, преко две различите иницијативе у Скупштини, показали да могу да сарађују и на неким темама које нису толико блиске београдским, као што је случај са Косовом, чиме нас то доводи у ситуацију да ћемо фактички имати још једну потенцијално нову коалицију“, прецизира програмски директор Цесида.
Цензус или осипање
Ниједна странка неће отићи у политичку пензију у случају лошег резултата, тврди Бојан Клачар, али је сасвим сигурно све оне странке које данас имају важну улогу, било да говоримо опозиционим — ДС, Српској радикалној, Дверима, Доста је било… или пак о владајућој Социјалистичкој партији Србије улазе у озбиљан проблем уколико би у овом моменту остале испод цензуса.
„Не би престале да постоје као што није престао да постоји ни ЛДП који већ негде у континуитету прави лоше резултате али и даље постоји. Међутим, наравно да би ушли у проблеме, постали би на одређен начин маргинализовани у политичком животу и оно што је најважније, све те странке лошим резултатом или останком испод цензуса, на неки начин демотивисале би своје бираче који су уморни од шест година опозиционе борбе и ти њихови бирачи, било чији од ових странака, просто би били склонији и отворенији да саслушају поруке које долазе од неких других странака“, упозорава Клачар.
Дакле, сасвим је сигурно да непрелазак цензуса, наводи неколико хипотетичких примера Клачар, од стране СПС-а значи да њихови бирачи могу неки начин да буду подложнији да се приклоне некој странци која има слична размишљања, а то би вероватно била Српска напредна странка.
Непролазак цензуса за коалицију Двери — Доста је било би можда значио неку врсту залета за странку Вука Јеремића или коалицију око Драгана Ђиласа, наводи даље Клачар, а останак испод цензуса Демократске странке је сасвим сигурно снажна порука за Ђиласа.
„Значи, не би те странке нестале, али би њихова будућност заиста била прилично уздрмана. Могле би да се сретну са прилично великим одливом бирача, и оно што је најважније — остале би без прилике да на снажној платформи каква је градска власт, дакле градска скупштина, не могу више да комуницирају са својим бирачима јер не треба заборавити да присуство у локалном парламенту, чак и као опозиције, нуди велике могућности“, закључује Клачар.
