Водећа кинеска Комунистичка партија предложила је да се укине ограничење од два узастопна мандата нешто мање од месец дана пре него што би Си Ђинпингу требало званично да крене други петогодишњи мандат на челу Кине. Западни политичари су пожурили са оценама да би та измена Устава означавала да Кина сигурним корацима тоне у диктатуру, док су поједини медији упоредили Си Ђинпинга са владајућом династијом Северне Кореје.
Међутим, чињеница да у Кини влада једнопартијски систем довољна је да многи светски аналитичари, пре свега са Запада, кажу да у тој земљи већ одавно влада диктатура, иако је то, према речима Јована Чавошког са Института за новију историју Србије, слободна идеолошка процена.
Према његовим речима, свакако ће ова промена Устава омогућити Си Ђинпингу да учврсти власт и остане централна фигура партије и државе у наредном периоду. Међутим, главна измена ће бити та што ће политички систем у Кини постати далеко персонализованији него што је то био случај протеклих 25 година, будући да су људи који су обављали дужност председника до сада били више бирократског типа и радили на очувању система и стабилности.
„Ово је први пут након Мао Цедунга да Кина има овако харизматичног лидера. Битно је рећи да ће систем у суштини остати исти, можда ће бити чвршћи у неким идеолошким питањима, али у сваком случају потврдиће се неприкосновени политички идеолошки ауторитет Си Ђинпинга као лидера, као што је некада био Мао Цедунг“, оцењује Чавошки.
На питање зашто је потребно „ломити“ стари поредак који је устоличио Денг Сјаопинг — наследник Мао Цедунга који је Кину отворио за стране инвестиције и започео велики економски раст, Александар Ломанов са Института за Далеки исток Руске академије наука мишљења је да је тада та одлука била одговор на оно што је са собом носила културна револуција, односно на оно што је остало после предуге ауторитарне владавине Мао Цедунга.
Сада, указује он, у ситуацији са Си Ђинпингом је партијска функција важнија од државне. Међутим, у случају да Си одлучи да преда некоме свој мандат, то би довело до драстичног пада важности улоге, односно места председника, јер би то аутоматски значило да је сва власт у рукама партије. А ако за пет година на функцију председника Кине буде именован човек који нема никаква суштинска овлашћења, то ће, додаје он, довести до још веће девалвације ове функције.
„Си Ђинпингове присталице говоре да би за спровођење реформи које је он започео и 10 година било мало, док противници говоре да на овај начин држава ступа на опасан пут који лако може одвести у диктатуру. Међутим, кинеска пословица гласи да су ризици истовремено и нове шансе. Стога, ово може бити добра прилика да се те реформе приведу крају — једина опасност је да Ђинпинг у старости изгуби везу са реалношћу, што се понекад дешава са политичарима у годинама“, објашњава Ломанов.
Он додаје да народ Си Ђинпинга види као динамичног, активног, трезвеног политичара, самим тим он у Кини ужива невероватну популарност — међу обичним народом је познат због успешне борбе против корупције, а међу средњом класом ужива огромну популарност због феноменалног економског раста који у Кини и даље траје.
„Управо то што је Си Ђинпинг навикао становништво на константно побољшање материјалне ситуације, као и то и што се обрушио на корупционере уз укидање бројних административних баријера које су сметале бизнису и обичним људима, од њега је направило веома популарног председника. Углавном, у наредних десет година веће су шансе да ће Ђинпинг остварити више плусева него минуса“, наводи.
Чавошки додаје и ако се сагледа читава историја Кине, очување стабилности је било кључно за сваког кинеског владара. „Све док Си Ђинпинг успева да одржи систем стабилним и омогући развој друштва изнутра и њене моћи споља, он ће имати иза себе и партијски и друштвени консензус. Увек ће, наравно, бити критичара, али све док може да одржи стабилност за Кину, ова појава не представља негативну ствар“, закључује он.
