„Књига ’Ђинђић‘ настала је зато што његово време битке за демократију и нову Србију историчари и аналитичари нису осветлели, нису протумачили. Немамо ни поштен преглед тих бурних и преломних година. Угодније је нагађати како је Марко Краљевић разговарао са вилама него се сложити шта се у Србији догађало пре деценију-две. А без тога нема ни историје“.
Овако Манојло Мањо Вукотић, директор куће „Вукотић медија“, новинарска легенда и човек који је са Ђинђићем прошао кроз многе опозиционе битке деведесетих, али и после Петог октобра, одговара на питање — зашто је настала ова књига.
Нови поглед на Ђинђића у ствари је збирка свежих и актуелних текстова петнаест интелектуалаца и оних који су познавали бившег премијера који, свако из свог угла, праве венац аутентичних сећања на њега.
Објављујемо само поједине „цртице“ из овог својеврсног споменара.
Душан Ковачевић, академик, описује догађај из зимске ноћи протестне 1996. године, уочи дочека Нове године:
Нашли смо се, као и обично, на петом спрату, у просторијама ДС, преко пута Албаније. Ту су били Зоран, Вук, Весна, Владан… Коштуница није хтео на улицу. Договор је био да се са прозора те зграде, уз помоћ јаког озвучења, грађани обавештавају сваке вечери шта се стварно догађа јер су сви медији били у рукама лопова народних гласова.
И док смо се договарали правећи планове о демонстрацијама „до неопозивог признавања воље гласача“, у згради прекопута, на спрату исте висине, упалило се светло. Било је око осам сати увече, снег је падао, зима, мрак… Погледали смо, махинално, и угледали мало „необичну“ сцену.
Један човек, без маске на лицу, гурао је сто према прозору: све време нас је посматрао као да обавља неки канцеларијски посао. Пошто је наместио сто како је желео, узео је неку кутију, налик на кутију виолончела, спустио је на сто, отворио и извадио делове снајпера.
Полако, без журбе, састављао је снајпер, део по део. Ми смо се згледали, прво са осмесима, а онда све мирније и озбиљније…
Кад је снајпер био „готов“, човек је легао на сто и уперио га према нашем прозору. За тренутак, инстиктивно, леђима смо загрејали зидове, али после два-три минута, Зоран је рекао:
„Да је хтео да пуца, не би палио светло. Плаши“.
И сели смо за сто, а човек нас је гледао преко снајперског крста, не померајући се. И ми смо, као, нормално причали, а свако је, вероватно, осећао једну тачку на глави која је била мало топлија.
Након пола сата, човек је устао, склопио снајпер, полако, пажљиво, погледао нас још једном и угасио светло на петом спрату зграде бившег „Југоекспорта“. И ми смо убрзо завршили причу, изашли на улицу и пошли кућама, и тек тад, снајпер је „прорадио“.
На леђима сам осећао да ме неко прати, посматра и „брине о мени“ и моме животу који не вреди ништа.
Ми смо те ноћи мислили да снајпериста није пуцао, а он је, заправо, испалио метак који се „заледио“ у простору и времену да би се активирао 12. марта 2003. године.
Метак је путовао седам година.
Љубомир Симовић, академик:
У јуну 2000. године, говорећи у галерији „Хаос“ о сликарству Миће Поповића, рекао сам, између осталог: „Нико не бира околности у којима ће живети. Нико их не бира, али понеко на њих, ако су лоше и неприхватљиве, не пристаје и покушава да их промени. А промена почиње од онога на шта се ми најтеже одлучујемо. Од суочавања са стањем таквим какво јесте и са узроцима таквог стања.
Суочавајући се са стањем какво јесте, Мића Поповић је 1985. године насликао платно „Овај народ спава“. У том спавању он је видео узроке многих наших невоља.
Скоро сто педесет година пре него што ће Мића Поповић насликати ову слику, Његош је видео то исто: „Моје племе сном мртвијем спава“. Његош је отишао и корак даље и питао „Страшно племе, доклен ћеш спавати?“, а то исто ће, у наше време, у једном од својих најдраматичнијих говора, у Скупштини Србије, поновити и Зоран Ђинђић.
Ђинђића су и убили зато што је покушао да нас пробуди…
Манојло Вукотић:
Политички већ искуствен, пролазећи и кроз „топлог зеца“ али озбиљнији и зрелији, Ђинђић је последњих месеци живота веома озбиљно загризао да реши питање Косова.
Већ је био својим иницијативама запљуснуо многе домаће и међународне личности и институције. Замолио сам га да баш у том налету, да о проблему Косова и Метохије говори за „Вечерње новости“. Интервју, на две стране, под насловом „Србија није жетон за плаћање дугова“, објављен је 7. марта 2003. године.
Где сам могао да слутим да ће то бити његов последњи интервју?
Кад сам прочитао текст, снажан, прецизан, убојит, свеобухватан, слутио сам: Ово је ђаволски опасно! Ово ће иритирати многе међународне очи, јер им је убризгао хемикалију да ће их дуго трљати!
„Сјајан интервју! Али, рискантан. Ово ће изазвати буру!“, рекао сам му телефоном.
„Морам то да кажем! Нема више бежања од те теме“, самоуверено је одговорио.
Знам да није волео да ауторизује своје изјаве и интервјуе. Учинило ми се да би овај текст, ипак, још једном требало да погледа. Није хтео.
Увече, после осам сати, док је још захуктала машина избацивала новине, назвао сам га.
„Да ти пошаљем ’Новости‘? Да погледаш још једном? Можемо још нешто да изменимо, избацимо, преправимо за београдско издање“, рекао сам, знајући да ће „непријатељи“ то прочитати пре јутра.
„Био је то изузетак да му се новине однесу увече кући. Али, моје предосећање је било да ће тај интервју сручити лавину“. На њега, највише.
„Ово супер изгледа!“, јавио ми се када је погледао новине. „Све је океј! Можда је ово за Хаг, али…“, смејао се здраво и пркосно.
„Ако одеш тамо, слаћу ти бесплатно новине“, хтео сам и ја да будем горко духовит.
„А, не! Ићи ћемо заједно“, праснуо је, не узмичући.
Подсећам, било је то пет дана пред његову погибељ.
Од тада је прошла деценија и по!
Где смо са проблемом Косова и Метохије?
Тамо где је започео Зоран Ђинђић.
Ни милиметар даље! На истом првом степенику! Врата европске палате су и даље затворена, иако се нашим преговарачима чини да је већ пред њих прострт црвени тепих…
