У Београду је прошао нешто боље, за поменути документарац пре неколико дана добио је и повељу „Растко Петровић“ од Матице српских исељеника. Држава Србија, међутим, није желела да подржи нови документарац о свом прогнаном народу који овај Чех припрема…
Како сте се уопште заинтересовали за проблем косовских Срба?
— Први контакт са Србијом био је из потпуно других побуда, желео сам да успоставим неке трговинске контакте са вашом земљом. Те 2004. године дошао сам у Београд, баш негде у време новог погрома на Косову. Био сам шокиран оним што сам чуо и видео!
Да ли и данас у Чешкој промовишете српску истину?
— Трудим се. Недавно је бивши министар иностраних послова Карел Шварценберг организовао отворен разговор са народом у једној пивници. Реч је о човеку који је мимо воље парламента, у тајности, окупио мањинску владу која је признала независност Косова. Отишао сам с неколико пријатеља и ушли смо у дискусију. Није му било пријатно, јер на моја питања углавном није имао одговор. Тако је на питање да ли је свестан да је признавање Косова на такав начин незаконито и неморално, одговорио: „Да, свестан сам да је тај чин неморалан, али Албанци су завладали територијом као већина и успоставили ред и поредак“. На то сам му рекао: „Какав ред и поредак, кад је је тада почело етничко чишћење, куће су попаљене, манастири срушени, је ли то поредак? Тако је и Чесима Хитлер правио ред и поредак“.
Шта вас је то највише шокирало?
— Лажи! Говоримо о огромној неправди која је нанета српском народу, а о томе се у мојој земљи готово уопште није говорило. А и кад се говорило, причане су неистине.
Да ли сте и сами веровали у те лажи?
— Па и нисам. Од првог дана разбијања Југославије знао сам да то није жеља народа, већ чиста политика. Жеља неких земаља, пре свега Немачке, да ову земљу распарча. И ја сам живео у земљи у којој је некад владао тоталитарни режим и научио сам да препознам двосмисленост новинарског извештавања. Свеједно, на оно што се заиста догађало у Србији и на Косову, нисам био спреман!
Да се вратимо на документарац, како је до тога дошло?
— После прве посете Београду, вратио сам се у Праг и решио да снимим филм. Месец дана касније поново сам био у Београду и преговарао са људима у Координационом центру за Косово и Метохију. Дали су ми човека који је доле добро познавао људе и прилике и почело је…
Шта је од доживљеног на Косову на вас оставило најјачи утисак?
— Прича човека који је протеран, па се вратио, па опет протеран, па се вратио… Има га у филму! Та нада која стално тиња и жеља за животом на свом, а не на туђем. То ме је највише погодило!
Погодило вас је и много тога у Чешкој након снимања филма?
— Ух, свега је ту било. Прво људи са националне телевизије са којом сам раније потписао уговор нису хтели да пусте филм. Ваљда су очекивали нешто сасвим друго, још једну причу о јадним Албанцима…
Проглашавани сте лудаком?
— Ма да, прво су ме уцењивали дужином филма, са два сата скратили су га на 57 минута. Онда је портпарол чешке телевизије почео да се оглашава и говори све најгоре о филму, чак ми је и претио затвором. Главни и одговорни уредник информативног програма јавно је говорио да сам луд. Замерали су ми да филмом манипулишем у корист Срба.
Филм је, ипак, емитован?
— Да, са четири месеца закашњења, крајем јула 2008. године. Али, ни тада се не би десило, да се неко није сетио да га пре тога пусти на Јутјубу. За само недељу дана погледало га је око 80.000 људи и покренула се врло жива дискусија на интернету. Све се захуктало… Јавили су се чак и чешки војници из мировних снага на Косову, који су подржали филм.
Да ли сте у целој тој гунгули имали било какву подршку?
— Да, један део политичара је био уз нас. Посебно Јарослав Фолдина, чија је мајка пореклом Српкиња. Урадио је 800 копија филма и поделио свим посланицима у чешком парламенту, затим и свим чешким посланицима у европском парламенту. Много му је било стало до ове ствари…
И како је протекло прво емитовање на чешкој телевизији?
— Врло занимљиво. Прво су нас уценили да се пусти и филм другачијег виђења ствари, а затим и да се одмах после емитовања организује отворени студио у коме ће познати људи коментарисати моје дело. Мени су забранили да у томе учествујем! Без обзира на све то, филм је прошао врло добро. Општи утисак је био врло позитиван, и што се тиче филма и што се тиче Косова.
А како вам је српска национална телевизија узвратила за труд?
— Пустили су филм по уговору, два пута, 2009. године, премијерно на Сретење и на годишњицу НАТО бомбардовања.
Какве су биле реакције чешког народа?
— Е то је оно што је најбоље, народ је одлично одреаговао. Много њих је схватило лажи, а неки су се искрено заинтересовали да помогну Косову.
Како?
— Основано је Друштво пријатеља Срба са Косова и Метохије, у том друштву су, осим Чеха, и Словаци и Пољаци. Једно време су готово сваког месеца организовали митинге у центру Прага као помоћ Србима, одлазе на Космет, шаљу помоћ…
Направљен је и сајт на интернету, који пласира најновије информације са Косова — www.kosovoonline.cz
Да ли сте овим филмом разбили мит о Србима кољачима?
— У Чешкој сигурно да! „Отето Косово“ пореметило је све, људи су престали да верују у оно што им се годинама сервирало. На Јутјубу га гледају и Пољаци, Словаци, чак и Канађани.
Канађани?
— Да, један Канађанин је видео филм на Јутјубу, узео неке делове из мог документарца и направио свој филм. Не знам како се тачно зове, али тај је филм узео неколико награда.
Да ли ћете се опет вратити на Косово?
— Ја сам, заправо, често тамо. Прикупљам нови материјал, али не само са Косова, већ и из Хрватске, Босне, Крајине…
Нема интересовања за откривање истине?
— Па то је проблем Србије. Ова земља може свим европским и светским народима да представи истину, само ако хоће.
И шта Србија тим поводом ради?
— Ништа. Србија је свесно све то затајила, не прави филмове којима ће показати шта се то заправо дешавало и шта се и сад дешава. Не користи ни своје медије да прикаже истину. Дозвољавају да у Босни муслимани затрпају интернет својим лажима, а српске истине нигде нема!
Искра
