Чланство у ЕУ није нешто што само подстиче привредни раст, већ се односи и на прихватање европских вредности, подсетише нас бриселски званичници Јоханес Хан и Федерика Могерини, пошто је Европска комисија усвојила Стратегију о проширењу на Западни Балкан.
И то „поткрепише“ жалопојком како је, у односу на ЕУ, Русија неупоредиво мање економски присутна у Србији, што је несразмерно њеном утицају на овим просторима. Јер, „нафиловао“ је Хан то подацима, 75 одсто трговине региона Западног Балкана односи се на ЕУ. Ето, мала Аустрија је инвестирала четири пута више од Русије у регион, илустровао је он.
И тако већ ко зна који пут. Сумирајући резултате на крају прошле године, заменик шефа Делегације ЕУ у Србији Оскар Бенедикт рекао је да је ЕУ главни инвеститор у Србији. Инвестиције из ЕУ чине 82 одсто свих нето страних инвестиција, које су за претходних 15 година достигле 15 милијарди евра, прецизирао је Бенедикт.
И амбасадор Русије се у прошлој години у неколико наврата освртао на руска улагања у Србији, прецизирајући да су она премашила четири милијарде долара. И то су, како је прецизирао, реалне инвестиције.
Славодобитно је Запад подсећао и како је, према званичним подацима за 2016. Русија у Србији инвестирала 80 милиона долара, а ЕУ милијарду и по, мада би много поштенија била констатација да је једна Русија уложила 80 милиона, а 28 држава ЕУ заједно милијарду и по долара.
Наравно да ће ЕУ коју чини 28 економски најразвијенијих земаља Европе, бити највећи инвеститор. И наравно да је свако такво поређење неумесно. Колико је неумесно, указује само пример на сваки начин најјаче државе у ЕУ — Немачке, која је прошле године у Србији инвестирала 1,8 милијарди долара, плус донирала 1,6 милијарди долара као подршку развојним пројектима. Дакле, укупно око 3,4 милијарде у односу на руских нешто више од четири милијарде чистих инвестиција.
У разговору за Спутњик, аналитичар Форума економиста Борислав Боровић каже да не разуме примедбе званичника ЕУ који прво искажу бојазан да „постоји утицај, пре свега Русија на регион“, а онда оцене да се „то присуство не може поредити са утицајем и тежином ЕУ“.
„У чему је проблем око улагања Русије? Да ли то што недовољно улаже, па се очекују више, или што превише улаже, а требало би мање, или што се плаше да ће њена будућа улагања бити превелика и угрозити економски интерес држава чланица ЕУ“, наводи Боровић.
Он истиче да приликом сагледавања те проблематике никако не би требало да заборавимо и на неке, управо од стране ЕУ, спречене руске инвестиције, каква је, рецимо, гасовод „Јужни ток“. Она би Србији донела две милијарде директних улагања и додатно између двеста и триста милиона евра годишње од транзитне ренте.
„Опште је познато да су руским инвестицијама постављане различите препреке, од финансијског до енергетског сектора. Тако је ’Збербанка‘ ушла на наше тржиште на мала врата купујући немачку ’Фолкс банку‘. Док је Европска банка за обнову и развој одмах, по аутоматизму, добила дозволу за рад у Србији, Евроазијска банка за обнову и развој још чека на њу пролазећи сито и решето“, илустровао је ситуацију економиста.
Нико, каже, не спори да је ЕУ, укупно гледано, највећи спољнотрговачки партнер, да ће вероватно то бити и низ идућих година. И то је, додаје он, сасвим у реду, али није у реду да се директивама спречава улазак инвестиција ван ЕУ, као што су руске или кинеске, бар до тренутка верификовања Поглавља 30 о придрживању ЕУ које говори о заједничкој трговинској политици.
„Мислим да је свако ограничење Србији у сарадњи са земљама ван ЕУ пре званичног уласка у Унију потпуно погрешно и за Србију финансијски штетно, посебно у светлу чињенице да је тај улазак на дугом штапу, временски неорочен, а политички условљен одрицањем од Косова и Метохије“, оценио је Боровић.
Он указује и на неколико битних момената када се анализирају страна улагања и шта се све под тај израз подводи. Оно на шта Боровић указује управо објашњава и зашто је амбасадор Чепурин руска улагања окарактерисао као реалне инвестиције.
Боровић, наиме, подсећа да су бесповратне донације ЕУ за реформе, које су у последњих 17 година износиле три милијарде евра, заиста ушле у нашу земљу. Радећи на неким таквим пројектима био је, каже, упознат са тим да се већи део новца враћао управо фирмама из ЕУ којима су додељивани ти послови помоћи у реформама. Зато треба рећи да те три милијарде евра и нису ушле у Србију него је део одмах остајао у ЕУ или се касније извлачио у фирме из ЕУ, каже он.
„Права слика инвестиција била би јасна тако што би била направљена анализа њиховог доприноса буџету Србије и посебно расту нашег бруто друштвеног производа (БДП). Рецимо, руски НИС, односно ’Гаспром‘ прошле године је уложио 300 милиона евра само у ново постројење ’Дубока прерада нафте‘ у Рафинерији Панчево. А очекује се да уложи још милијарду. Допринос НИС-а буџету је прошле године био више од 100 милијарди динара, што је 2,7 посто укупног буџета. То је огроман постотак и реч је о највећем доприносу једне фирме државној каси“, навео је Боровић.
Зато указује да је управо допринос буџету права слика нечијих инвестиција и да би таква анализа изненадила многе, као и анализа како страни инвеститори поступају са оствареним профитом у Србији. Да ли он завршава у Србији за нова улагања и отварање нових радних места, или се, како напомиње, извлачи у матицу, као што то, пре свих, раде стране банке. То је, каже он, општепознато. Све што зараде у Србији, оне извуку ван Србије.
Наредна важна ствар када се анализирају улагања у Србију су, истиче, субвенције државе.
Када гледамо компаније у светлу субвенција државе Србије, то су листом оне из ЕУ. А да ли се у укупном салду тих инвестиција, којима се маше на сва звона, оне умање за субвенције, више констатује него што пита Боровић.
„Дакле, прича је прилично политичка“, закључује он, истичући да треба омогућити сву сарадњу, без икаквих ограничења према било коме па и Русији. Треба бити принципијелан, економски оријентисан и биће свима боље, сматра саговорник Спутњика.
