Док се у Шпанији уклањају последњи споменици који подсећају на профашистичку диктатуру генерала Франциска Франка, док се у Италији воде расправе како стати на пут прављењу својеврсног светилишта од гроба италијанског фашистичког вође Бенита Мусолинија, док је у Португалији фашистички диктатор Оливеира Салазар готово заборављен као ружан сан, Хрватска иде мимо цивилизованог света.
Хрватска владина Комисија за суочавање са последицама владавине недемократских режима, коју је премијер Андреј Пленковић оформио после буре око постављања спомен-плоче погинулим припадницима „Хрватских одбрамбених снага“ (ХОС) у Јасеновцу, донела је закључак према коме је употреба усташког поздрава „За дом — спремни!“ прихватљива ако се односи на ову јединицу, као изузетак од правила.
У другим ситуацијама, овај поздрав је противуставан, препорука је Комисије. Академик Звонко Кусић, председник Комисије, објаснио је да би се, према препорукама, „За дом — спремни“ у грбу ХОС-а могао користити као изузетак у вези са ситуацијама, местима или гробљима где су деведесетих погинули припадници ХОС, али никако за, како је рекао, широке комеморације.
Црвена звезда петокрака и други комунистички симболи, према налазу Комисије, нису спорни, рекао је Кусић.
„Сви знамо да су ти симболи били двозначни, они имају и негативну конотацију у вези са кршењем људских права и масовним злочинима, али имају и позитивну конотацију у антифашистичкој борби, тако да је овај део који се односи на антифашистичку борбу неспоран“, рекао је Кусић.
Он је додао да препоруке предвиђају да се, у случају да се ознаке користе за промовисање мржње или насиља, то евентуално може уредити законским актима.
Налази Комисије показују да се Хрватска још тражи, каже историчар Чедомир Антић.
„Они су, скоро тридесет година пошто су извршили раскид са претходним режимом, иако су задржали многе његове тековине, одлучили да донесу одлуку око симбола. И онда су, да се не би замерили никоме, спојили фашистичке и комунистичке елементе и донели су очекивану одлуку да, као забрањену и непожељну огласе усташку иконографију, а на неки начин су криминализовали петокраку тиме што неко ко би сада основао комунистичку партију, не би смео да користи петокраку“, објашњава Антић.
Одлука одражава суштину политике Андреја Пленковића, која је, како Антић каже, ни тамо ни овамо.
„Мислим да тиме нису решили проблем. У време док је Туђман био на власти, он је јавно ставио до знања да неће толерисати ’За дом — спремни‘. То је могло да прође у рату код неких формација које су биле паравојне и које су биле под посредном, а не непосредном командом ЗНГ или Хрватске војске, а у принципу, он то није дозвољавао. Ово је сада иста мета, исто одстојање, с тим што је у међувремену настао читав покрет који тражи декриминализацију поздрава ’За дом — спремни‘“, каже Антић.
Налаз Комисије поводом коришћења усташког поздрава је, како Антић каже, трули компромис којим се Хрватска сврстала уз оне централноевропске и источноевропске земље које за своје осниваче сматрају и оне који су подржавали Силе осовине и били поклоници нацизма.
Налаз Комисије показује да је Хрватска у последњих десет година прошла кроз одређену врсту промена. Подсећамо, пре десет година у Сплиту је такође подигнут споменик погинулим припадницима ХОС. И на њему се налазио усташки поздрав. Међутим, у року од сат времена полиција је са споменика остругала поклич. Као и сада, и тада је на власти у Хрватској био ХДЗ, док је премијер био Иво Санадер.
Налаз Комисије нема, каже Антић, везе ни са Другим светским ратом, ни са последњим ратом, нити са односом Хрватске према нацизму. То је прича о савременој Хрватској.
„Хрватска 2008. била је више уверена да је победила у рату и да је успешна држава, него данашња Хрватска. И то је проблем. Дошла је осека, духови прошлости су се пробудили. Санадер је очигледно био државник већег формата, иако могу за њега да нађем речи и покуде и похвале. Хрватска, откада је ушла у ЕУ, суочава се и са позитивним и негативним ефектима уласка. А потом, што није мање важно, она сада има прилику да се без националне мобилизације коначно суочи са националним проблемима“, каже Антић.
Прво је национална мобилизација организована због рата и изгона Срба, потом због уласка у ЕУ, данас више нема националне мобилизације, али грађани и даље напуштају Хрватску, идеолошки сукоби су и даље дубоки, држава је и даље дубоко клерикализована, а просечна плата је са 44 одсто просечне плате у ЕУ пала на 37 одсто од 2013.
„Да ли је то трајни тренд или је само сада тако, друго је питање, али то све има своје реперкусије. И са тим треба да се носи један политичар какав је Пленковић. Не потцењујем га, не верујем да га и познајем довољно добро да бих га оцењивао, али хајде да га упоредимо са Санадером или Туђманом или са Туђмановим бирократама, од Манолића до Валентића, који су водили владу, па видимо разлику“, каже Антић.
Но, ипак, како решити проблем дубоке радикализације хрватског друштва? Шта ће се сада догодити, после Комисијине препоруке да је усташки поклич у неким ситуацијама прихватљив?
Директор информационо — документационог центра „Веритас“ Саво Штрбац убеђен је да хрватски судови више неће судити онима који јавно испољавају своја фашистичка убеђења.
Са друге стране, он се позива на одлуке Европског суда у Стразбуру, према којима испада да није могуће судити све фашистичке испаде и забранити све фашистичке симболе, ако нема намере за рехабилитацију тог система.
Није добро апсолутно забранити било шта, јер се сама забрана може вратити, као бумеранг. Тада фашистички симболи почињу да се употребљавају масовно, каже Штрбац, а то је, према његовим речима, случај и у Хрватској. Оно што је, како каже, права уметност, јесте како употребу фашистичких симбола локализовати, да се не употребљавају масовно, на пример, на стадионима.
„То није могуће урадити никаквим декретом, никаквим законом. То је могуће дугогодишњим, интензивним одгојем млађих генерација. У Хрватској и раније, али интензивно од деведесетих, младост се индоктринира у мржњи према свему што је српско. И сада су већ стасале генерације које су се родиле почетком рата, преузимају разне функције. Сада имате ситуацију да млађи људи више мрзе оно што је српско него раније генерације са којима смо живели у заједничкој држави зато што је индоктринација много јача“, каже Штрбац.
Колико је времена потребно, пита се Штрбац, да би сви сегменти друштва деловали у супротном правцу?
