Да је поживела, Перка је као сведок новије историје могла да нам исприча много више о руско-српским контактима на највишем нивоу, јер готово да нема ни председника, ни министра, ни спортисте, нити значајније личности, који би дошао из Србије, а да није посетио чувени „Беотурсов“ ресторан недалеко од српске амбасаде. Дискретно их је дочекивала чувена Перка, која је умела да са сваким размени пријатељску реч или две, да угости али и да помогне. Јер једнако често, а у годинама невоља и много чешће од познатих личности, ресторан су посећивали и наши радници којима се дешавало да не добију плату, да немају довољно новца да плате карту и врате се кући, преварен од неодговорних послодаваца. И за њих је Перка увек имала и топли кутак у ресторану, па и карту за Београд.
Подмукла болест ју је рано однела, а на комеморацију организованој у амбасади Србије, дошли су многи Срби, али и Руси, као и њени редовни гости, дипломате из неколико оближњих амбасада — Кине, Немачке, Шведске, БиХ…
Без претеривања се може рећи да се Перка руковала и разговарала са више руских и српских политичара и познатих људи него многе наше дипломате. Она је организовала бројне пријеме у амбасади Србије у Москви. Чести гости у ресторану су били војни аташеи разних земаља, али и глумци и редитељи из „Мосфиљма“. Ту је велики режисер Карен Шахназаров. Директор „Мосфиљма“ волео је да дође са колегом Станиславом Говорухином. Ту су се водили и дипломатски, пословни и други разговори, славили рођендани, славе, празници…
На комеморацији је говорио амбасадор Србије Славенко Терзић, који је истакао њен високи професионализам, доброту и љубав према професији.
О врхунским угоститељским способностима Перке говорио је и адвокат и професор Божо Митровић.
Доајен међу московским дописницима Бранко Влаховић говорио је о Перкиној доброти и хуманости. Новинаре је она посебно ценила и радовала се сваком њиховом успеху и туговала кад би их задесиле невоље. Перка је била енциклопедија која је лично знала највише наших људи у Русији.
Перка Тешовић је у Москву дошла 1994. године, мислећи да ће остати две године, али судбина је хтела другачије и она је остала да руководи рестораном до данашњих дана. Почела је да ради у београдском ресторану „Атина“, а онда се полако пела на угоститељским лествицама.
Међу Србима који су долазили и одлазили из Русије, говорило се „ако ниси био код Перке, као да и ниси долазио у Москву. На комеморацији је предложено да се ресторан назове њеним именом. „Код Перке“ — без Перке ништа неће бити исто. Она је јуче последњи пут напустила Москву, али сигурни смо да ће је њени многи гости још дуго памтити и помињати. Поготову Срби који су код Перке увек били — код куће.
