Угледни мађарски синеаста представио је на 46. Фесту свој нови филм „Јупитеров месец“, драму у чијем је средишту судбина избеглица које су након хиљада пређених километара дочекали несавладиви бедеми европске „тврђаве“. Један од ових невољника је и Мундруцов главни јунак, младић избегао из сиријског Хомса, кога су на граници с Европском унијом, уместо мира и сигурности, дочекала нова страдања и понижења.
Истражујући могућности жанрова, редитељ је одлучио да јунаку ове социјалне драме подари моћ суперхероја, односно способност да левитира. Да ли му то помаже да се спаси и да врати достојанство и нормалан живот?
Филм подстиче на размишљање о судбини избеглица — сви ти људи су суперхероји, не само главни јунак. Колико је наше европско друштво способно истински да разуме невоље ових људи и може ли филм да нам помогне да то схватимо?
— Да, мислим да дефинитивно може. Шта би друго могло да нам помогне осим уметности? Кризе се вештачки стварају, данас се чак и ратови воде без војске и без људске моћи, као, на пример, ратови дронова. То је потпуно сулудо! Неко је доле погинуо, а ти то ни не знаш, немаш природан однос према томе. Ако се вратимо далеко у историју, схватамо да су људи морали да се боре, били су принуђени да убијају, није било вештачких сукоба. А данас је све надреално вештачко. То дубоко дехуманизује људе. Данас људи добијају потврде и печате да су избеглице, да су мигранти, а то их дехуманизује. На крају, међутим, дехуманизује и све нас. То је главни проблем и надам се да овај филм указује на ту чињеницу.
Чини ми се да је једина нада у Вашем филму чудо, а у правом животу немамо чуда. Шта је нада у правом животу?
— Имамо чуда! Мислим да имамо много чуда. Наравно, не у виду суперхероја, пре бисмо могли говорити о чудима у домену науке. Када читамо Библију, или, на пример, гледамо цртане филмове, видимо да смо окружени чудима, само треба да их пронађемо унутар себе. Чуда су у нама самима. Можемо да размишљамо на одређени начин, а можемо и да променимо своје размишљање. Један од јунака у мом филму, доктор Штерн, приказује управо то. Он се током филма мења, а ја мислим да је у томе нада. Заиста мислим да ова избегличка криза није против Европе, него за Европу, у дугорочном смислу. Сада све то посматрамо из превелике близине, али када будемо могли да сагледамо целу слику, из даљине, моћи ћемо да је решимо и да пронађемо одговор, имаћемо знање које ће нас чинити јачима.
Шта данашња Европа представља за Вас, како видите европско друштво?
— Ја сам веома поносни Европљанин. У којој год тачки наше планете да се нађем, стопроцентно се осећам као Европљанин. На неки начин и не могу да будем нико други. И мислим да је исправнија одлука да човек буде поносни Европљанин, него да се стиди као неки полу-Американац који живи у Европи. Морамо да освешћујемо ко смо ми и за шта се боримо. А боримо се не само за будућност и за своју децу него и за своје родитеље, за своје дедове… То је једна веома дуга историја. Европска унија је, заправо, нешто сасвим друго. То је данас прилично празан појам. То је нека врста економске идеје, паметне економске идеје. Када је основана, међутим, то није била само економска него и духовна идеја, заснована на веровању у заједништво, у једнакост, у снажну Европу. Мислим да би Европска унија, уколико не буде успела поново да пронађе ту веру, могла да буде разједињена. Ако успе да пронађе веру, онда је то пут ка комуникацији, без обзира на то што је чине различите земље, језици, историје, што је реч о различитим нацијама. Нисам посебно песимистичан, не знам због чега, али мислим да је ова криза пролазна, да је то само кратак временски период. На пример, од средине деведесетих до 2005. био је одличан период, добро се живело, сви су имали неке циљеве. Верујем да ће се то вратити.
Тај оптимизам охрабрује.
— Сада је све превише мрачно, чудно… Много је популизма, али људи нису глупи.
А шта је узрок тог популизма?
— Страх. Страх од непознатог. Потреба за безбедношћу и страх.
Мислите ли да је тај страх природан? Треба ли да се плашимо избеглица?
— Дефинитивно не. Заиста сматрам да огроман број људи који су дошли из разорених земаља не представљају проблем Европи. Наравно, треба да тражимо од њихових земаља да их приме натраг, али ми смо богати — ја долазим из сиромашне земље, ви живите у сиромашној земљи, али наше земље су богате у поређењу с многим другим местима на планети. Свако има да једе, свако може да вози ауто, има будућност за своју децу. Треба да размислимо о томе о каквој будућности за нашу децу сањамо. Заиста мислим да нас говор мржње и популистичка визија будућности воде у ћорсокак. Мислим да то није реалистично и заиста се надам да ће све то бити један кратак временски период. Наш је задатак да се боримо против тога, а култура је једна од основа. Због тога се бавим уметношћу.
Сада се бавите адаптирањем за телевизијску серију трилогије „Лед“ руског писца Владимира Сорокина. Због чега сте изабрали овог аутора, шта Вас инспирише код њега?
— Заправо, његова књижевност је врло блиска мојим филмовима. Он је хиперреалистичан, и надреалистичан. То што он ствара је дубоко уроњено у данашњицу. Можда звучи лудо, али управо у томе се најбоље препознаје наша стварност. Он је, према мом мишљењу, један од најзначајнијих аутора савремене Европе, тако да сам веома срећан што ми је дао ауторска права да направим телевизијску серију према његовој трилогији.
