Нешто више од годину дана опозиција у Црној Гори била је подијељена на два супротна табора — Демократски фронт и такозвану „грађанску опозицију“. Иако су сви политички актери слали поруке да би било најбоље да опозиција на предсједничким изборима има једног заједничког кандидата који би имао највише шанси против кандидата владајућег ДПС-а, од тога, сада је потпуно извјесно — неће бити ништа.
Недавни састанак опозиционих првака, на којем су покушали да утврде заједничког опозиционог кандидата, завршио се неуспјешно. Штавише, општи утисак је да се опозиција није ни састала како би постигла договор. Старе разлике и анимозитети су још једном потврђени, а нови моменат је тај да је заједнички састанак „грађанске опозиције“ и Демократског фронта умјесто уједињења донио још веће подјеле. У оквиру тзв. грађанске опозиције такође се полако дефинишу два табора — демократе и грађански покрет „УРА“ на једној страни, и све остале партије из тог парламентарног блока које ће вјероватно убудуће креирати самостално своју политику.
Истовремено, и у владајућем ДПС-у очигледно имају озбиљних проблема да пронађу одговарајућег кандидата, па се у Црној Гори и даље не зна име ниједног релевантног кандидата који би могао бити будући предсједник Црне Горе.
Анализирајући ову помало бизарну политичку ситуацију, новинар и уредник портала „Борба“ Дражен Живковић за Спутњик каже да „свакако треба да радује да у ДПС-у као никада раније постоје сукоби у избору кандидата за предсједника Црне Горе“. Међутим, он са дуге стране упозорава и да је забрињавајућа чињеница да опозиција нити има заједничког кандидата, нити има наговјештаја да ће заузети јединствен став у овом питању.
„Неозбиљно је, и са једне и са друге стране, да скоро мјесец дана пред изборе нема кандидата, што се никада раније није десило. Свима је јасно да у ДПС-у постоји више струја и да Мило Ђукановић више не држи све конце у својим рукама, већ мора да ослушкује и гласове са стране, тачније из појединих западних амбасада. Јавна је тајна да НАТО жели да кандидат буде Милица Пејановић Ђуришић, а да Ђукановић има свог кандидата, а то је, како сада ствари стоје, Милутин Симовић“, каже Живковић.
„Лобирања унутар те странке су достигла врхунац, али решење се не назире, што значи да Ђукановић више није господар своје судбине и партије. Које год решење да изаберу, јасно је да ће на тај начин покушати да проблеме сакрију под тепих, надајући се још једној изборној побједи како би замаскирали право стање ствари у странци. У ДПС-у ће тек наступити тешки дани, и ломови су више него извјесни“, предвиђа Живковић.
Нажалост, по мишљењу нашег саговорника, ситуација ни у опозиционом табору није ништа боља, па се чини да главна снага ДПС-а парадоксално лежи у разједињеној и посвађаној опозицији, која као таква не успијева да искористи све очигледније проблеме које евидентно има владајућа странка.
„Забрињавајуће је што такво стање опозиција не успијева да искористи и да наметне нестраначку личност за кандидата који има озбиљне шансе да побиједи на изборима, а искуство из 2013. године говори да један кандидат опозиције може да побиједи на изборима. Међутим, очигледно је да сујета појединих лидера опозиције и унутарстраначке амбиције гуше глас разума. Готово је извјесно, како ствари сада стоје, да ћемо у трци за предсједника имати најмање пет кандидата из опозиције, што свакако олакшава посао представнику власти да лакше дође до побједе“, закључује Живковић.
