О томе последњих дана говоре и гласови који стижу из Америке, а који Ђукановића поново виде као једини „фактор стабилности“ који гарантује евроатлантску будућност Црне Горе.
Тако је један од омиљених аналитичара црногорских власти из Вашингтона Јануш Бугајски, иначе особа веома блиска војно-индустријском комплексу Америке, још једном позвао на очување Ђукановића, истовремено се обрушивши на неке „западне амбасаде“ да воде кратковиду политику, зато што желе да га склоне са црногорске политичке сцене.
„Улазак Црне Горе у НАТО је велик корак, али није довољан да осигура потпуну безбједност. Алијанса не само да мора помоћи свакој држави-чланици у борби против домаћих и страних субверзија, већ уједно мора избјегавати потезе који подривају националну стабилност. На примјер, покушаји неких западних амбасада да потисну Мила Ђукановића као најважнију политичку фигуру Црне Горе су кратковида стратешка грешка“, устврдио је Бугајски.
Изјава овог вашингтонског аналитичара веома је занимљива са више аспеката. Прво, коначно је неко из Америке јавно потврдио да Запад није јединствен када је у питању даље одржавање Ђукановића на власти. Одавно је, наиме, познато да многи западни центри моћи, прије свега Берлин, не виде Мила Ђукановића као пожељног партнера на Балкану. Осим Њемачке, ту су наравно и друге водеће европске земље, па се неслагање по питању његове политичке судбине, условно речено, огледа на релацији САД — ЕУ.
Други интересантан детаљ свакако јесте чињеница да је Бугајски, не случајно, употријебио термин Алијанса приликом објашњавања да се морају избјегавати „потези који подривају националну безбједност“ Црне Горе. У том смислу, термин Алијанса (односно НАТО) веома прецизно говори о томе ко екслузивно вуче „потезе“ када је ријеч о томе ко ће бити будући црногорски предсједник, упркос отвореном неслагању неких „западних амбасада“.
Имајући у виду поменуто, црногорским грађанима ће бити мала утјеха што би у том случају њеном будућем предсједнику биле прилично везане руке када је у питању елементарно учешће у европској политици. Јер не треба заборавити да, осим за Берлин и за неке друге значајне европске пријестонице, Ђукановић одавно није прихватљив партнер ни за Москву.
Међутим, чини се да учешће у политичком животу Европе за Подгорицу као да и није превише важно, јер се Црна Гора изгледа прво налази у НАТО-у, па тека онда у Европи.
И други дио изјаве Бугајског такође је прилично индикативан. Наиме, овај истраживач из вашингтонског Центра за анализу еврпске политике, подупирући искључиво Ђукановића, истиче да је Црној Гори у овом тренутку потребно „доказано прозападно вођство“, поновивши уз то мантру да би Русија уз помоћ „српских националиста“ могла да угрози Црну Гору.
„Не може се претпоставити да су због придруживања Црне Горе Алијанси њени безбједносни проблеми у потпуности ријешени. Кремљ, заједно са српским националистима, наставља да подрива државу и без доказаног прозападног вођства, могућност за дестабилизацију ће се проширити“, каже Бугајски.
Помињање могућности дестабилизације Црне Горе, уз истовремени позив на борбу против „домаћих и страних субверзија“, упућује да Америка једино у Ђукановићу види „доказаног“ партнера за своју бескомпромисну политику на Балкану, што би такође могла бити и индиректна порука другим потенцијалним кандидатима из ДПС-а да не уживају једнако повјерење НАТО-а.
Такође, треба ли рећи да се, између редова, поново промовише злокобна најава обрачуна са непоћудним елементима у Црној Гори.
