Посета председника Европске комисије Жана Клода Јункера протекле недеље земљама које су кандидати за улазак у ЕУ, и поред великих очекивања, није баш много охрабрила грађане региона због изјаве бриселског званичника да му је важна суштина, а не датум уласка у Европску унију, каже за Спутњик професор доктор Слободан Зечевић са Института за европске студије.
Према његовом мишљењу, ЕУ без Србије и Црне Горе једноставно није заокружена.
Шта Србија треба да уради да би 2025. и ушла у ЕУ, а не да нам поново пролонгирају приступање за пет или десет година?
— Европска комисија нам је скренула пажњу на поглавља 23 и 24, а највећи проблем је избор судија. Код нас се судије бирају у Скупштини, што није по европским стандардима — сматра се да судије нису независне у односу на извршну власт. Траже да стручни органи бирају људе у правосуђу. ЕУ то захтева због европских предузећа које непристрасно судство треба да штити у споровима у Србији.
Шта ћемо са усклађивањем спољне политике Србије због Русије?
— То је велико и спорно питање. САД су са ЕУ направиле систем који за циљ има да ослаби власт у Русији, а Србија са својом спољном политиком поприлично искаче из њега. Не подржавамо их кад је реч о Русији, Кини и Ирану, гласамо у складу са нашим националним интересима, а то је супротности принципима ЕУ. Са Бриселом сарађујемо у области безбедности, рецимо кад је реч о мигрантима, о борби против организованог криминала, исламског тероризма. Ту где ми њима можемо да помогнемо, они нас буквално третирају као члана ЕУ. С друге стране, у области спољне политике, ми заиста то не радимо и постоји релативно висок степен толеранције кад је реч о нашим односима са Русијом.
Зашто нам то толеришу?
— Србија је земља која је бомбардована и економски девастирана, те постоји неки степен толеранције да ми сарађујемо, извозимо нашу робу у Русију, да покушавамо да подигнемо стандард. Постоји и јак политички разлог, а то су наступи Русије у СБ УН. Она отворено говори о проблемима Срба на Косову, док западни партнери представљају стање на Косову идиличним, да нема проблема и да би могла међународна заједница и да се повуче. Да ли пред улазак у унију може то да се толерише — то би била нека врста дерогације, одступања према Србији. То до сада није постојало.
После 14 месеци обновљени су разговори Београда и Приштине у Бриселу. ЗСО је била једна од тема, али никакво саопштење нисмо добили после тога.
— САД и ЕУ очигледно нису притисли Албанце, али то је део споразума који би морали да поштују. У Бриселу говоре о правно обавезујућем споразуму, а често иза свега тога можете чути да је реч о некаквом споразуму где Србија не би формално признала Косово, али би дозволила да буде примљено у УН као држава. То би значило да је Србија, без обзира што није признала Косово, суштински променила своју спољну политику, јер би морала да тражи од Русије да она повуче блокаду уласка Косова. Ако би то Србија тражила од Русије, а они су рекли да ће поштовати сваку нашу одлуку, онда се руши политика Београда — борба против независности Косова и подстицање држава да повуку одлуке о независности. Друго решење предвиђа да би западне земље због већине у Генералној скупштини УН могле да укључе Косово у ту организацију као посматрача, као што су и Палестину.
Председник Србије је рекао, када је реч о КиМ, да Београд игра партију шаха без даме и топа и да покушава да извуче пат-позицију….
— Он је потпуно у праву, зато што је Србија у крајње неповољном положају. Водила је десет година проблематичну политику, између деведесетих и двехиљадите. Запад је избацио са Косова наше државне органе, ми нисмо изгубили формално покрајину, али смо изгубили контролу на тим делом територије.
Шта би био компромис који Београд може да прихвати?
— Компромис није далеко од онога што стоји у Бриселском споразуму — да не признамо Косово и Метохију, да развијамо економске односе са Албанцима, да постоји слободан проток робе и људи и да се формира ЗСО. Албанци би поново да преговарају о споразуму о ЗСО, али Србија је јасно рекла да засад о томе нема говора.
Председник Србије је после састанка са немачком канцеларком рекао да уколико не буде правно обавезујућег споразума са Приштином, наићи ћемо на неки „природни зид“ за стране инвестиције. Да ли је то синоним за санкције?
— То је тачан назив за неповерење који се ствара на Западу према Србији, које доводи до негативних економских последица. Када неко каже да Швајцарска или Норвешка нису чланице ЕУ, не треба да изгубимо из вида да су они деведесет посто у њеном систему, само не учествују у институцијама. Ми бисмо била једна од ретких држава која није у систему ЕУ и то ствара неповерење страних инвеститора. Европа је напокон схватила да не може без Србије тек тако. Потребна јој је, јер је Балкан увек био извор нестабилности за целу Европу. Брисел овом политиком жели да спречи мешање држава са стране — Русије, Турске, Саудијске Арабије и наравно Кине.
Хрватска Владина комисија је закључила да је поклич „За дом спремни“ забрањен, „осим када то није…“, па наводе изузетке. Како то тумачите?
— То је катастрофа. Хрватска политичка и интелектуална елита још није схватила да је Независна Држава Хрватска највеће зло које се десило на овом простору. Као што је Хитлер за Европу, то је за Југославију и Западни Балкан НДХ. Хрвати никако да схвате да морају да се ограде од тог зла за сва времена и да кажу то нема везе са нама, исто као што се Немци ограђују од Хитлера, јер је то највеће зло које је погодило Немачку.
У светлу свих тих дешавања, да ли мислите да ће Хрватска да нам помогне на путу ка ЕУ?
— Неће да нам помогне, а да покуша да нам одмогне, није то до Хрватске. Одлучују велике државе као што су Немачка и Француска. Гранични спор са Хрватском ће вероватно морати да се решава на некој међународној арбитражи или при неким међународним инстанцама.
Можемо ли да будемо сигурни да ће Хрвати поштовати тај арбитражни суд с обзиром на пређашње искуство са Словенијом?
— То је питање. Оно што је по мени срамота за наш народ — јесте што смо ми оснивачи ЕУ. Ми смо својом крвљу платили данашњу Европу, а нисмо успели и нема нас тамо.
