Јеремић подсећа да су већ месецима у јавности говори о трзавицама између Беле куће и Стејт департмента, додајући да је можда изненађење да је Тилерсон отишао са функције пре саветника америчког председника за националну безбедност Херберта Макмастера.
„За Тилерсона можда није било толико очигледно, али то је напросто постала готово норма у администрацији да као у ротирајућим вратима људи улазе и одлазе са кључних места. То није био случај у ранијим америчким администрацијама и није било толико често, али ово је доста карактеристично за Трампа, што је необичан начин на који се води спољна политика“, примећује Јеремић.
Као пример наводи да је Трамп преко Твитера саопштио да је прихватио позив севернокорејског лидера Ким Џонг Уна за састанак, који би био први у историји две државе, а по ономе што је писала америчка штампа и Трампови сарадници су за то сазнали преко Твитера.
Зато, каже, не чуди што је дошло до промене, али сматра да то неће имати битне последице по америчку политику, чак и на неким за Америку важнијим меридијанима него што су наши.
На питање како, с обзиром на смену Тилерсона, треба схватити поруке које у Србију доноси Вес Мичел, нови помоћник државног секретара САД, Јеремић каже да ће то свакако бити званичне поруке Вашингтона.
„И пре одласка Рекса Тилерсона званична политика Вашингтона се није нимало променила према Србији након промене администрације. Потпуно сам уверен да Доналд Трaмп није провео много времена, а могуће нимало времена бавећи се нама, бавећи се Балканом. Сада, у недостатку инструкције са врха, правило је да је на снази оно што је до тада важило. Мичел неће доћи у Београд са неким квалитетно новим порукама. Могуће да ће доћи са жељом да се изврши притисак да се убрза спровођење у дело оне политике која је раније била зацртана и то ме не би изненадило, али то јесте званична политика Вашингтона и до мере до које је Вашингтон има утицаја на процесе у овом делу света, а има их, та порука је валидна“, верује Јеремић.
С друге стране, наш саговорник не сматра да је Србија постала поприште обрачуна светских сила, већ да такву слику стварају медији блиски власти да би ту власт учинили битнијом.
„Главни конфликти, односно фрикције између великих сила којих је данас у свету све више се, ипак, одвијају на неким другим меридијанима — Корејско полуострво, Блиски Исток или Украјина. То су озбиљни театри сударања интереса великих сила. Код нас постоји чак нека врста слагања великих сила да је Балкан једна не нарочито битна географија за њихове интересе“, каже Јеремић.
Истовремено, пооштрену реторику Запада, попут изјаве генерала Кертиса Скапаротија, команданта НАТО снага у Европи, да су Срби проблем, објашњава тиме да, ако се погледа мапа Балкана, постаје јасно да је Србија, са још неколико држава Западног Балкана, БиХ и Македонијом, заиста острво у мору територије НАТО-а.
„То јесте аномалија, гледано из угла НАТО-а, коју би они напросто да отклоне, јер не желе да имају било какву врсту рупе иза леђа. Она је у стратешком смислу постала далеко мање пресудна, по мом мишљењу, са уласком Црне Горе у НАТО, јер сасвим је једно када имате излаз на море“, каже Јеремић уз констатацију да чињеница да постоји та рупа за НАТО свакако није пријатна.
