Религијски аспект арапско-израелског сукоба.
Заборавите на религијски аспект сад одмах. Ово нема везе са верским поделама, ово је прича о територији. Крајем 19. века је територија данашњег Израела или Палестине била под контролом Османског царства, и тамо је живело 87 одсто муслимана, 10 одсто хришћана и 3 одсто Јевреја, док су у самом Јерусалиму ове три групе биле отприлике изједначене по броју становника. Дакле, без обзира на то што су били различитих вероисповести, људи су тамо живели у миру. А онда…
„Не, не, не још. Дакле, крајем 19. века, без обзира на то што су били различитих вероисповести, људи су тамо живели у миру. А то се не би могло рећи и за Европу у то време, где је буктао антисемитизам, односно мржња према Јеврејима, која је кулминирала афером Драјфус, када је Француска оптужила официра Драјфуса за издају само зато што је Јеврејин.“
Иако недужан, Драјфус долази пред војни суд, који га на темељу измишљених доказа проглашава кривим. Случај изазива протесте на којима се скандира „Смрт Јеврејима!“
Тада су многи јеврејски интелектуалци, пре свега Теодор Херцл, покренули идеју о држави за Јевреје, што је довело до формирања тзв. ционистичког покрета. Ту је важно напоменути да је већина јеврејских циониста била секуларна, односно они су Израел замишљали као државу где ће Јевреји моћи мирно да живе, а не као јеврејску државу. Али онда…
Не, полако! Ево где су се ствари искомпликовале. У јеку Првог светског рата, 1917. су Британци, у жељи да придобију подршку Јевреја, донели Балфорову декларацију, којом Јеврејима обећавају стварање њиховог „националног дома“ у Палестини. А то је много занимљиво обећање, с обзиром на то да је 1917. Палестина још била део Османског царства, које у том тренутку још није изгубило рат. Испоставља се да су Британци били мајстори обећавања свега и свачега свима који су им потребни. Годину дана раније су Британци тајно обећали Французима да ће са њима да поделе арапске територије, тако да Британци задрже Палестину, а годину дана пре тога су Британци обећали владару Меке Шарифу Хусеину арапску државу која би укључивала и Палестину ако Шариф поведе побуну против Османлија, што је Шариф и учинио. Дакле, Британци су Палестину обећали и Арапима и ционистима и себи. Савршен коктел за…
Не, чак ни ту још није почела права фрка. После Првог светског рата, Британци су колонизовали Палестину користећи тактику „завади, па владај“ да би контролисали тамошње муслимане, хришћане и Јевреје, с тим да су дозвољавали прилив јеврејских миграната. Између 1920. и 1939. чак 320.000 Јевреја се доселило у Палестину, те се њихов удео у становништву попео на скоро 30 одсто, а истовремено је палестински арапски национализам био у порасту. После Другог светског рата, Британија је препустила палестинско питање новоформираним Уједињеним нацијама. Новембра 1947. су Уједињене нације изгласале поделу Палестине на палестинску државу и јеврејску државу — Израел. Огорчене овим исходом, околне арапске државе су већ 1948. године напале Израел у жељи да цела Палестина буде арапска.
Израел не само да је преживео, већ је и проширио своју територију.
Али и велики број Палестинаца је протеран. Два комада територије које Израел није контролисао су били Газа, коју је контролисао Египат, и Западна обала, коју је контролисао Јордан. Западна обала се тако зове зато што је то територија западно од реке Јордан. И није се много тога мењало све до 1967. када је под претњом рата Израел за само шест дана преузео контролу над Газом, Западном обалом, Голанском висоравни и читавим Синајским полуострвом. Након што је Египат потписао мировни споразум са Израелом, Израел је Синај вратио Египту, али је наставио са окупацијом палестинских територија. Без обзира на разне палестинске покрете отпора, од Палестинске ослободилачке организације под руководством Јасера Арафата до Хамаса, који данас дефакто контролише Газу, Израел је опстао и још увек контролише већи део палестинских територија. Било је терористичких напада са палестинске стране, било је и прекомерне употребе силе са израелске стране. Можда сте за овакве приче чули на вестима. Хамас испаљује ракету на Израел из Газе.
Израел напада Газу.
Али данас је фокус овог конфликта нешто друго.
„Хар Хомар је једно од 136 насеља, чију је изградњу одобрила израелска влада на окупираној Западној обали и у источном Јерусалиму.“
Да, многе међународне организације осуђују Израел због изградње нових насеља на окупираној територији. Изграђен је и зид између великог дела палестинских и израелских територија. А онда је ово додатно удаљило Израелце и Палестинце од мировних преговора.
„Сједињене Америчке Државе признају Јерусалим као главни град Израела.“
Палестинци се осећају ускраћени за своју државу и живе под војном окупацијом — то је тачно. Израелци желе своју државу на коју су им Уједињене нације дале право, а морају и да заштите ту државу од отворених и активних претњи својих суседа — то је такође тачно. Срж проблема лежи у томе да ни једна ни друга страна не виде никакав легитимитет у жељама оне друге стране. То је у суштини то. А зашто би нас то требало да интересује? Па мислим да бисмо ми на Балкану, поред нашег богатог искуства у међусобном ратовању, могли да се учимо и на грешкама Израелаца и Палестинаца. Саслушајмо увек другу страну, не морамо увек око свега да се сложимо, али можемо макар за почетак једни друге да разумемо.
