У Црној Гори је прије неколико дана одржан скуп потписника петиције за одузимање имовине Српској православној цркви у Црној Гори. Још један у низу сличних иницијатива овог пута представљена је под називом „Аманет“, и као и све претходне има за циљ „враћање“ црквене имовине у државно власништво.
„Нигдје под капом небеском никоме не може пасти на памет да препише све државно сакрално наслеђе окупаторској установи, испостави колонијалне свијести“, била је једна од типичних порука са скупа која се односила на Митрополију црногорско-приморску.
Такође, главна порука „Аманета“ је да „без решавања питања статуса црногорских манастира и цркава нема заокруживања црногорског идентитета и независности“, а интересантна је и прокламована намјера иницијатора да у ову сврху прикупе 30.000 потписа иако на скуповима НВО „Црногорска православна црква“ никада није виђено приближно ни 300 људи.
Коментаришући за Спутњик најновију у низу иницијатива за одузимање црквене имовине, историчар др Александар Стаматовић оцјењује да „петиција у облику тзв. ’Аманета‘ није ништа ново и ништа што није већ покушавано у Црној Гори“.
У осврту на генезу овог проблема, он подсјећа да је „већ почетком последње деценије 20. вијека, када је почео вишестраначки политички живот у Црној Гори, иницијативом екстремних антисрпских политичких групација попут Либералног савеза, Социјалдемократске партије, затим екстремних антисрпских квазикултурних институција типа Матице црногорске, црногорског ПЕН центра, Удружења независних књижевника Црне Горе и сличних, тада тобоже обновљена Црногорска аутокефална црква“.
Управо у склопу тог сценарија, прецизира др Стаматовић, „покренуто је и питање тзв. ’вртања‘ (враћања) црквене инфраструктуре у Црној Гори тој квазицрквеној невладиној организацији“.
„Са залетом Ђукановићевог сецесионистичког државног пројекта реализованог проглашењем независне црногорске државе 2006. године, ова идеја о тзв. ’вртању‘ црквене инфраструктуре добија нови институционални облик, а нарочито по стицању независности до данас. Полази се од потпуно погрешне тезе коју промовишу неки правници и историчари Ђукановићевог режима да је црквена својина, а самим тим и храмовна својина и инфраструктура, била својина државе Црне Горе до 1918. године, док сада када је обновљена црногорска држава она треба опет то да постане“, каже Стаматовић.
Међутим, како сматра саговорник Спутњика, прави „разлози за покретање тзв. ’Аманета‘ су сасвим другачији, и има их неколико“:
„Први је тај да је Ђукановићев режим не само антисрпски него и антируски и антиправославни режим. Да жели у потпуности да заокружи новоформирани вјештачки, политички црногорски идентитет који иде релацијом: црногорска држава — црногорски језик и, коначно, црногорска црква. Друго, идеолози овог режима полазе од потпуно погрешне логике да цркву чине зграде а не паства, то јест вјерни народ, те да ће ако имају цркве са њима придобити и вјерни народ. Треће, реализација пројекта стављања црквене инфраструктуре под ингеренцију државне власти значила би потпуно заокружење тог вјештачког новоформираног црногорског идентитета, и са друге стране потпуну ликвидацију српског идентитета, пошто је суштински Српска црква у Црној Гори остала једини још нетакнути и некомпромитовани фактор тог идентитета, коју режим за разлику од већине српских политичких странака и разних српских културних институција, није ставио под контролу своје службе безбједности“, подвлачи Стаматовић.
Као четврто и најважније, како наглашава овај историчар, „ради се о много ширем, глобалном питању“, па је прича о Црногорској аутокефалној цркви само успутна станица у „превођењу Црногораца у католичанство“.
„У Црној Гори је на сцени потпуна културолошка латинизација у комбинацији са нападном ’кроатизацијом‘. А прича о тобожњој црногорској аутокефалној цркви је само први корак ка унијаћењу Црногораца и њиховом превођењу у католичанство. Са дуге стране, тзв. ’Аманет‘ је сам по себи контрадикторан јер намеће тобожњу дилему шта је у Црној Гори у црквеној инфраструктури црногорско и државно, а шта српско“, објашњава Стаматовић.
„Гдје почиње црногорска држава, иницијатори ове лакрдије треба да објасне. Црногорска држава у прошлости није исто што је сада. Она нема исте границе, исти идентитет… У Црној Гори постоји читав низ црквених инфраструктурних наслага: предсловенског периода, словенског, дукљанско-зетског, немањићког, постнемањићког… Може ли се уопште о црногорској држави говорити до књаза Данила 1851. године, јер у њој до тог времена влада теократија? Све те наслаге црквене инфраструктуре надовезивале су се и у грађевинском смислу једна на другу. Барата се чињеницом да је само инфраструктура коју су саградили Немањићи српска, као и она послије 1918. године, из доба садашњег званичног назива Српска православна црква, што је апсолутна глупост. Па да ли је уопште постојала нека црногорска држава када су нпр. грађени манастири Пива и Острог“, пита се наш саговорник.
На концу, покретачи тзв. апела који се највише позивају на то ко је у прошлости градио цркве и манастире у Црној Гори, како примјећује Стаматовић, „у читавој овој причи сметнули су са ума можда и најбитнију чињеницу“:
„Наиме, кроз читав 18. вијек, и читаву прву половину 19. вијека, Руска црква је активно финансирала обнову и изградњу црквене инфраструктуре у Црној Гори, и материјално помагала уопште црквени живот у Црној Гори помажући митрополите Петровиће, одакле су они са својих путовања доносили веома значајне суме новца за обнову црквене инфраструктуре и црквеног живота. По тој логици онда и садашња држава Русија може да се појави као фактор у овој причи по једном простом систему: ’Ми смо давали новац за изградњу те црквене инфраструктуре, и хоћемо сада и да се питамо шта ће бити са том црквеном инфраструктуром‘. Коначно, када се говори о црногорској држави, она је исто толико била српска таман колико и она у Србији или у било којој српској земљи до 1918. године“, закључује Стаматовић.
